U ranim jutarnjim satima, dok sunce tek dodiruje brda Provanse, vetar sa njih, širi mirise jasmina, lavande i ruže kroz Grase. Drugim rečima, mirisi nikada nisu bili strani identitetu ovog grada, ali se sa proizvodnjom parfema zvanično počelo u 16. veku.
Od proizvodnje kože do mirisa
U srednjem veku, Gras je bio poznat kao grad kože. Kožari su ovde proizvodili rukavice, obuću i opremu, ali je proces štavljenja podrazumevao i širenje neprijatnih mirisa. U jednom trenutku neko je došao na ideju da bi ih trebalo prikriti, a rešenje je došlo iz cvetova koji su rasli na okolnim poljima.
Tokom 17. veka, proizvodnja parfema je toliko uzela maha da su zanatlije spojile korisno i lepo, te su osmislili mirisne rukavice koje su postale hit na francuskom dvoru. Gras je u tom trenutku, prešao put od zanatskog grada do svetske prestonice parfema.
Majske ruže i jasmin kao centralne note
Ključ ove transformacije nalazi se u pejzažu. Gras se nalazi na savršenoj nadmorskoj visini, dovoljno daleko od mora da u njemu nema mnogo vlage, ali dovoljno blizu da ima blagu klimu.
Mikroklima mu je omogućila uzgoj cvetova koji imaju izuzetnu kompleksnost i mirisnu notu. Majska ruža (Rosa centifolia) i jasmin (grandiflorum) postali su simboli regiona, ali i sirovine bez kojih se nije mogao zamisliti luksuzni evropski parfem.
Proces stvaranja mirisa bio je spor i zahtevao je strpljenje. Pre industrijalizacije, cvetovi su se brali ručno, često pre svitanja, dok su njihove komponente najkoncentrisanije. Tehnike poput enfleurage-a, podrazumevala su ekstrakciju mirisnih tvari iz cvetova pomoću masti, i mogla je da traje nedeljama.
UNESCO je prepoznao proizvodnju parfema ovog grada kao nematerijalno kulturno nasleđe, čime je on i zvanično dobio potvrdu da njegovi mirisi nisu samo luksuz, već i deo kulturnog identiteta cele regije.
Kao omaž ovom nasleđu, turisti mogu da posete nekadašnje fabrike i Internacionalni muzej parfema, a svako ko to poželi može i da kreira miris po svojoj želji.
(EUpravo zato/Buro)
