U političkom smislu, NATO propagira demokratske vrednosti i omogućava članovima da se konsultuju i sarađuju na pitanjima iz domena odbrane i bezbednosti sa ciljem rešavanja problema, izgradnje poverenja i, na duže staze, sprečavanja konflikata.
U vojnom smislu, NATO je posvećen mirnom rešavanju sporova.
Međutim, ako diplomatski pokušaji ne uspeju, NATO ima mogućnost da vojnim putem preduzme operacije upravljanja krizom. Ove operacije vrši u skladu sa odredbom o kolektivnoj odbrani iz osnivačkog sporazuma NATO-a, odnosno članom 5 Vašingtonskog sporazuma, ili nakon što su Ujedinjene nacije odobrile mandat, a može ih vršiti samostalno ili u saradnji sa drugim zemljama i međunarodnim organizacijama.
Države članice svakodnevno se konsultuju i donose odluke o bezbednosnim pitanjima na svim nivoima i u raznim oblastima.
Kada se kaže - odluka NATO-a - misli se na izraz kolektivne volje sve 32 države članice pošto se sve odluke donose konsenzusom.
Stotine službenika, civilnih i vojnih stručnjaka svakodnevno se sastaju u glavnom štabu NATO-a kako bi razmenjivali informacije, podelili ideje i pomogli da se donese odluka kada je to potrebno, a sve u saradnji sa nacionalnim delegacijama i osobljem glavnog štaba NATO-a.
Članica NATO-a može postati „bilo koja evropska država koja je u stanju da unapređuje principe ovog Sporazuma i doprinosi bezbednosti severnoatlantskog područjaˮ.
Kako je i zašto nastao NATO?
Često se kaže da je Severnoatlantski savez osnovan kao odgovor na pretnju koju je predstavljao Sovjetski Savez, ali je to samo delimično tačno.
Stvaranje Alijanse bilo je deo šireg napora da služi odvraćanju sovjetskog ekspanzionizma, zabrani oživljavanja nacionalističkog militarizma u Evropi kroz snažno prisustvo Severne Amerike na kontinentu i podsticanju evropske političke integracije.
Posle Drugog svetskog rata veliki deo Evrope je razoren na način koji je sada teško zamisliti. U sukobu je poginulo oko 36,5 miliona Evropljana, od kojih 19 miliona civila. Izbeglički kampovi i racionalizacija dominirali su svakodnevnim životom, a u nekim oblastima, stope smrtnosti novorođenčadi bile su jedna od četiri. Milioni siročadi lutali su izgorelim školjkama nekadašnjih metropola. Samo u Hamburgu bilo je pola miliona beskućnika.
Pored toga, komunisti potpomognuti Sovjetskim Savezom pretili su izabranim vladama širom Evrope.
U februaru 1948. Komunistička partija Čehoslovačke, uz prikrivenu podršku Sovjetskog Saveza, zbacila je demokratski izabranu vladu u toj zemlji. Kao reakcija na demokratsku konsolidaciju Zapadne Nemačke, Sovjeti su blokirali Zapadni Berlin koji su kontrolisali saveznici, u pokušaju da konsoliduju svoju vlast nad nemačkom prestonicom.
Herojstvo berlinskog vazdušnog transporta pružilo je budućim saveznicima izvesnu utehu, ali oskudica je ostala ozbiljna pretnja slobodi i stabilnosti.
Ugovor za naše doba
Do tada su Sjedinjene Države okrenule leđa svojoj tradicionalnoj politici diplomatskog izolacionizma.
Pomoć obezbeđena kroz Maršalov plan koji finansiraju SAD (takođe poznat kao Evropski program oporavka) i drugim sredstvima podstakla je određeni stepen ekonomske stabilizacije. Međutim, evropskim državama je još uvek bilo potrebno poverenje u svoju bezbednost pre nego što počnu da razgovaraju i trguju jedna sa drugom.
Vojna saradnja i bezbednost koju bi ona donela morali bi da se razvijaju paralelno sa ekonomskim i političkim napretkom.
Imajući ovo na umu, nekoliko zapadnoevropskih demokratija se udružilo da sprovede različite projekte za veću vojnu saradnju i kolektivnu odbranu, uključujući stvaranje Zapadne unije 1948. godine, koja će kasnije postati Zapadnoevropska unija 1954.
Na kraju je odlučeno da samo istinski transatlantski sporazum o bezbednosti može da odvrati sovjetsku agresiju dok istovremeno sprečava oživljavanje evropskog militarizma i postavlja temelje za političku integraciju.
Shodno tome, nakon mnogo diskusija i debata, Severnoatlantski ugovor je potpisan 4. aprila 1949.
U članu 5 Ugovora, novi saveznici su se složili da će se „oružani napad na jednog ili više njih, smatrati napadom na sve njih, kao " i da bi nakon takvog napada svaki saveznik preduzeo akcije koje smatra neophodnim, uključujući upotrebu oružane sile" kao odgovor.
Značajno je da su članovi 2 i 3 Ugovora imali važne svrhe koje nisu neposredno povezane sa pretnjom napada. Član 3 je postavio osnovu za saradnju u vojnoj spremnosti između saveznika, a član 2 im je omogućio malo slobode da se uključe u nevojnu saradnju.
Iako je potpisivanje Severnoatlantskog ugovora stvorilo saveznike, nije stvorilo vojnu strukturu koja bi mogla efikasno da koordiniše njihove akcije. Ovo se promenilo kada je rastuća zabrinutost oko sovjetskih namera kulminirala sovjetskom detonacijom atomske bombe 1949. i izbijanjem Korejskog rata 1950.
NATO je ubrzo dobio konsolidovanu komandnu strukturu sa vojnim štabom sa sedištem u pariskom predgrađu Rokenkur, u blizini Versaja.
Ovo je bio Vrhovni štab savezničkih snaga u Evropi, ili SHAPE, sa američkim generalom Dvajtom D. Ajzenhauerom kao prvim vrhovnim komandantom savezničkih snaga za Evropu, ili SACEUR.
Ubrzo nakon toga, saveznici su uspostavili stalni civilni sekretarijat u Parizu i imenovali prvog generalnog sekretara NATO-a, lorda Ismeja iz Ujedinjenog Kraljevstva.
Uz pomoć bezbednosne zaštite politička stabilnost je postepeno vraćena u Zapadnu Evropu i počelo je posleratno ekonomski oporavak.
Alijansi su pristupili novi saveznici - Grčka i Turska 1952. i Zapadna Nemačka 1955.
Evropska politička integracija je napravila prve oklevne korake. Kao reakcija na pristupanje Zapadne Nemačke NATO-u, Sovjetski Savez i njegove istočnoevropske države klijenti formirali su Varšavski pakt 1955. godine, a Evropa se našla u sukobu, simbolizovanom izgradnjom Berlinskog zida 1961. godine.
Od svog osnivanja 1949. godine, fleksibilnost transatlantske alijanse, ugrađena u njen prvobitni Ugovor, omogućila joj je da zadovolji na razne izazove različitih vremena.
- Tokom 1950-ih, Alijansa je bila čisto odbrambena organizacija
- Šezdesetih godina, NATO je postao politički instrument za detant
- Devedesetih godina, Alijansa je bila oruđe za stabilizaciju istočne Evrope i centralne Azije kroz uključivanje novih partnera i saveznika
- U prvoj polovini 21. veka, NATO se suočava sa sve većim brojem novih pretnji.
Kao kamen temeljac transatlantskog mira i slobode, NATO mora biti spreman da odgovori na ove izazove.
Generalni sekretar NATO-a
Glavni sekretar NATO-a visoki je međunarodni službenik, imenovan od strane vlada država članica NATO-a. Trenutno je na dužnosti glavnog sekretara Jens Stoltenberg.
Glavni sekretar predsedava Severnoatlantskog većem, Odborom za obrambeno planiranje i Grupom za nuklearno planiranje. Titularni je predsedavajući drugih visokih NATO-ovih odbora, glavni je sekretar i izvršni šef NATO-a.
Takođe je predsedavajući Evroatlantskog partnerskog veća i Grupe za mediteransku saradnju, kao i zajednički predsedavajući Stalnog združenog veća NATO-Rusija. Zajedno s ukrajinskim predstavnikom, zajednički je predsedavajući i Komisije NATO-Ukrajina.
Odgovoran je za unapređenje i upravljanje procesom savetovanja i donošenja odluka unutar Saveza. Može predlagati teme za diskusiju i odlučivanje i ima pravo pomoći savetom u slučajevima neslaganja među zemljama članicama.
Odgovoran je za upravljanje međunarodnim osobljem i glavni je predstavnik Saveza bilo za spoljne odnose bilo za komunikaciju ili za kontakte s vladama članicama, kao i sa medijima. Upravlja međunarodnim osobljem kao celinom, a pod njegovim direktnim upravljanjem je i Lični kabinet i Kancelarija glavnog sekretara.
(M.A./EUpravo zato/NATO int)
