Prethodne nedelje svetsku javnost okupirala je tema koja je iznenada bacila sumnju na budućnost i održivost transatlanskog partnerstva. Pitanje želja Sjedinjenih Američkih Država da preuzmu vlasništvo nad Grenlandom i da se radi toga otvoreno konfrontiraju sa Danskom i drugim evropskim silama navela je brojne analitičare ka dodatnim razmišljanjima o alternativnim scenarijima.
Jedan od takvih scenarija bi bila otvorena konfrontacija unutar same NATO alijanse koja bi mogla da efektivno promeni način na koji ovaj savez, koji postoji već skoro 100 godina, funkcioniše i na kojim se vrednostima bazira.
Iako je kriza oko Grenlanda u poslednjim satima samita u Davosu došla do stabilizacije i dogovoren je okvir za buduće pregovore SAD i evropskih saveznika, postavlja se pitanje da li bi NATO mogao da efektivno opstane uz slučaju odluke Vašingtona da napusti ovu organizaciju kao posledice ekstremne polarizacije u odnosima sa dve strane Atlantika?
Bezbednosni izazov
Kada se isključe političke odluke i kontekst, a analiziraju se isključivo kapaciteti, jasno je da je položaj Amerike unutar same organizacije u najmanju ruku dominantan. Prednost u kapacitetima se ne oslikava samo u nominalnoj potrošnji na odbranu mereno u dolarima, već i u opremi, mogućnostima za projektovanje sile, posedovanju ključnih tehnologija, obaveštajnim saznanjima i raširenosti infrastrukture baza.
Napuštanje NATO-a od strane Sjedinjenih Država, direktno formalno ili de facto, bi drastično redukovalo kapacitete organizacije za delovanje bilo gde izvan Evrope, ali bi i smanjilo snagu saveza u samoj Evropi, što bi stvorilo velike bezbednosne izazove za Stari kontinet.
Potrošnja na vojsku
Kada se za početak analizira samo potrošnja na vojsku, a bez koje nema ni održivih visokih kapaciteta, po rečima američkog sekretara finansija Skota Besenta od 1980. do danas razlika između potrošnje na odbranu Amerike i ostalih NATO saveznika zajedno iznosi 22 000 hiljade milijardi dolara. To znači da je glavna sila unutar saveza potrošila nemerljivo više na pitanja povezana sa vojskom nego svi saveznici zajedno, a gde je ta razlika bila najveća tokom 1990-ih, 2000-ih i 2010-ih kada najveći deo NATO članica nije trošio ni 2% BDP-a na odbranu.
U ovom periodu odnos potrošnje na vojsku Amerike i evropskih saveznika bio je mahom oko 1 prema 4, dok se zbog rata u Ukrajini od 2022. ta razlika smanjila prvenstveno kroz dostizanje potrošnje na odbranu od preko 2 odsto u praktično svim članicama, a kod nekih i od preko 3 odsto. Načelno to deluje kao poboljšanje, ali ipak decenije redukcije potrošnje, kapaciteta i veličine ovih vojski u Evropi je dovelo do atrofiranja većine evropskih oružanih snaga i njihovih objektivnih kapaciteta.
Zbog toga, nominalno povećanje vojne potrošnje će doneti povećanje kapaciteta evropskih država tek u budućnosti, dok će kratkoročno one ostati zavisne u odnosu na američke kapacitete.
Oprema i tehnologija
Osim nominalne potrošnje, ono što ostaje evropski hendikep je zaostatak kada se radi o najsavremenijim komadima opreme, komponentama i pratećoj tehnologiji.
Unutar NATO-a postoji i velika asimetrija kada se radi o proizvodnim kapacitetima i dostupnosti ovih tehnologija, a ona je najveća kada se radi o avijaciji, protivvazdušnoj odbrani i mornarici.
Najveći deo evropskih vojski zavisi od američkih aviona F-16, F-18 Hornet, F-35, naprednih mikročipova, različitih mornaričkih komponenti ili softvera. Evropska proizvodnja paritetnih tehnoloških komada opreme ili je nepostojeća ili ograničena. Zbog toga, bilo kakav razvod SAD i evropskih saveznika ne bi značio kraj saradnje, već samo otežanu saradnju zbog strukturne zavisnosti.
Dostizanje američkog tehnološkog nivoa nije lako, a postojeća oprema bi svakako morala da se servisira uz američku ekspertizu i kupovinu komponenti, da se piloti treniraju u SAD-u i da se zavisi od američkih softvera. Bez toga, evropske vojske bi bile u potpunosti demobilisane u ključnim sektorima.
Povećana potrošnja evropskih država na vojsku koja je aktuelna se takođe i najčešće oslikava kroz povećanu potrošnju upravo na proizvode američkog vojno-industrijskog kompleksa, a manje na evropske proizvode, gde je ponuda prilično ograničena. Recimo, nemačke nove rekordne investicije u avijaciju biće najvećim delom realizovane kroz kupovinu novih američkih F-35 aviona, što je učino i najveći broj evropskih država od Holandije i Danske do Rumunije i Poljske.
Vojna moć
Međutim, najveći efekat hipotetičkog praktičnog izdvajanja američkog učešća iz NATO-a bio bi vidljiv kroz drastično smanjene kapacitete NATO-a za projektovanje vojne moći.
Ova razlika između američke vojske i evropskih vojski je prvenstveno bazirana na strukturnim razlozima koji imaju istorijske korene. Tokom Hladnog rata evropske države su svoje armije organizovale u odnosu na hipotetički sovjetsku pretnju sa istoka koja bi se praktično oslikala kroz udar ogromne kopnene sile na zapadnoevropske države. Zbog toga, evropske države su mahom razvijale defanzivne kopnene sile sposobne da zadrže sovjetski udar do dolaska američke pomoći preko okeana. Njihov prioritet je bila odbrana, a ne projekcija moći, da bi nakon kraja Hladnog rata kroz smanjenu potrošnju, zbog manjka direktne pretnje, te vojne sile opstale kao redukovana i mirnodopska verzija defanzivnih vojnih sila.
Sa druge strane, američka vojska se tokom Hladnog rata razvijala za potrebe projekcije moći, odbrane svetskog poretka i intervencije širom sveta (Koreja, Vijetnam, Irak, Avganistan…), a manje za nužnu kopnenu odbranu. Takva potreba stvorila je ogromne američke kapacitete za projekciju moći kroz razvoj mornarice, moderne stelt avijacije, dronova, sistema obaveštavanja, naprednih radara, krstarećih raketa i drugih alata. Zbog toga, američki izlazak iz NATO okvira bi ostatak saveza ostavio prilično ranjivim, jer bi savez imao vrlo niske kapacitete za spoljne intervencije, a ni samostalni defanzivni kapaciteti još nisu dostigli svoj nivo od pre 1990.
Ekstreman scenario - ekstremne posldice
Zbog svega navedenog, hipotetičke buduće političke trzavice na liniji Vašington-Brisel sigurno će stvarati veću nelagodu u Evropi, nego u samoj Americi.
Osim ekonomskih pitanja koja su uvek bitna u odnosima blokova država i bilateralnim odnosima država, pitanje nacionalne bezbednosti bi u slučaju ovog razdvajanja bilo značajno važnije.
Koliko god evropske države želele da promene svoju realnost i podignu svoje kapacitete, ostaje ograničenost postojećih odnosa, prethodnih obrazaca rada i saradnje, kao i manjka sopstvenih snaga. Svi oni zajedno Evropu čine drastično zavisnijim od Amerike nego obrnuto.
Takav ekstreman scenario razdora zato bi imao i ekstremne posledice i po sam savez i njegovu budućnost, a naročito objektivne kapacitete rada i efekta odvraćanja spoljne pretnje.