EU konačno postavlja pravo pitanje kada je reč o proširenju - ne samo šta buduće članice treba da urade kako bi pristupile Uniji, već i šta sama EU mora da promeni kako bi bila spremna za više od 30 članica. Međutim, izazov je širi od samog proširenja, Unija mora istovremeno da se prilagodi svetu u kojem su krize, geopolitički potresi i stalne promene postali nova realnost.
Nova komunikacija Evropske komisije o prepristupnim pregledima politika "Priprema za širu Uniju" predstavlja korak napred. U poređenju sa prethodnim pregledima iz marta 2024. godine, Komisija je konkretnija kada je reč o unutrašnjim reformama.
Predlaže širu primenu klauzula passerelle i glasanja kvalifikovanom većinom tamo gde ugovori to dozvoljavaju, češće korišćenje mehanizma pojačane saradnje, institucionalna prilagođavanja i snažnije mehanizme zaštite od nazadovanja nakon pristupanja.
To je napredak, proširenje i unutrašnja reforma EU dve su strane iste medalje. Zemlje kandidati moraju da se pripreme za članstvo, dok se Unija priprema za proširenje. Ali Komisija i dalje ne ide dovoljno daleko, podseća EPC.
Njen pristup i dalje je čvrsto u granicama onoga što se danas čini politički ostvarivim. Ona zagovara bolje korišćenje postojećih ugovora, ali zazire od predlaganja temeljnijih promena načina na koji Unija funkcioniše. Pravo pitanje nije koje su reforme vlade trenutno spremne da prihvate, već kako proširena Unija mora da se obnovi u potpuno promenjenom strateškom okruženju.
Promena ugovora ne bi trebalo da postane sama sebi cilj. Ali ni neophodne reforme ne bi trebalo isključivati zbog zamora od reformi. Dva primera ilustruju ovaj izazov.
Dok Komisija poziva na širu upotrebu klauzula passerelle, aktiviranje opšte klauzule passerelle i samo zahteva jednoglasnost. Omogućavanje njenog korišćenja uz neki oblik superkvalifikovane većine učinilo bi je kredibilnijim instrumentom. Slično tome, zamena zahteva jednoglasnosti iz člana 7 Ugovora o Evropskoj uniji, kada je reč o utvrđivanju ozbiljnog i trajnog kršenja vrednosti EU, superkvalifikovanom većinom učinila bi ovaj mehanizam težim za blokiranje.
Obe reforme zahtevale bi promenu ugovora. Iako Komisija sada izričito podržava promenu ugovora tamo gde je ona potrebna, ona ne ide toliko daleko da predloži gde i kako bi same ugovore trebalo menjati.
Veća fleksibilnost takođe može biti potrebna kada nisu sve članice EU spremne da idu napred istim tempom. Kada se instrumenti predviđeni ugovorima, poput pojačane saradnje, pokažu nedovoljnim, države koje su spremne i sposobne trebalo bi da mogu da sarađuju i izvan okvira EU potencijalno i sa zemljama kandidatima i drugim državama koje nisu članice EU pod uslovom da takva saradnja ostane u skladu sa temeljnim principima Unije i otvorena za druge.
Ni institucionalna reforma nije dovoljna. Iako Komisija predlaže prilagođavanje finansijskog okvira EU proširenju, nedostaje joj ambicija kada je reč o jačanju zajedničkih finansijskih kapaciteta Evrope bilo unutar ili izvan okvira Unije.
Proširenoj Uniji koja deluje u mnogo zahtevnijem strateškom okruženju biće potrebno znatno više finansijskih sredstava kako bi obezbedila ključna evropska javna dobra od odbrane i tehnološkog suvereniteta do energetske bezbednosti i konkurentnosti.
Ovi nedostaci ukazuju na još temeljniji problem. Ovi pregledi su prvenstveno osmišljeni tako da EU učine otpornom na proširenje. Ali u eri trajnih poremećaja, Evropa mora postati i spremna za budućnost i otporna na krize.
Ruski rat protiv Ukrajine, slabljenje međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima, intenziviranje geopolitičke i geoekonomske konkurencije, tehnološki poremećaji, hibridne pretnje i pritisak na liberalnu demokratiju otkrivaju sve veći jaz između onoga što je Evropljanima potrebno da EU obezbedi i onoga što joj postojeće strukture omogućavaju.
Prečesto nove inicijative stvaraju iluziju napretka: utisak da se nešto pomera, bez dovoljnog poboljšanja strukturne sposobnosti EU da ostvaruje rezultate.
Iskušenje da se izbegne još jedna teška institucionalna debata razumljivo je. Ali izbegavanje debate neće ukloniti jaz između onoga što se od EU očekuje i onoga što ona zaista može da isporuči.
Trajno nedovoljno ostvarivanje ciljeva rizikuje da potkopa poverenje u evropsku saradnju kao i u liberalne demokratske političke snage koje su je oblikovale. Zato te snage moraju da učine više od odbrane onoga što je već postignuto. One moraju ponuditi kredibilnu alternativu statusu quo.
U suprotnom, antievropske i neliberalne snage moći će snažnije da promovišu svoju viziju: vraćanje moći nacionalnim prestonicama i postepeno pražnjenje EU iznutra.
Evropa želi snažniju Uniju
Sami Evropljani žele snažnije zajedničko evropsko delovanje. Prema najnovijem istraživanju Evrobarometra, 90 posto građana želi da države članice EU budu ujedinjenije u suočavanju sa globalnim izazovima, dok 73 posto želi da Unija ima više sredstava za to. Tri četvrtine građana vidi EU kao prostor stabilnosti u svetu koji je zahvaćen krizama.
Predlog predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen iz njenog Godišnjeg obraćanja o stanju Unije 2026. godine da se organizuje novi Kongres o Evropi inicijativa koja se ne pominje u novoj Komunikaciji pruža priliku da se pokrene pitanje dubljeg nivoa evropske integracije.
Ali Evropi je potrebno više od još jednog Kongresa o Evropi. Potreban joj je Kongres za Evropu: proces kroz koji bi proevropske liberalne demokratske snage razvile i razmatrale ubedljivu viziju budućeg pravca evropskih integracija.
Ipak, Kongres ne sme postati još jedan proces promišljanja koji proizvodi preporuke osuđene da završe u fiokama istorije. On bi trebalo da identifikuje strateške izbore pred Evropom i razvije konkretne mogućnosti za prilagođavanje evropske konstrukcije potpuno promenjenom strateškom okruženju.
Kako bi se do toga došlo, mala grupa mudrih žena i muškaraca, predvođena uglednim predsedavajućim koji bi potom vodio Kongres, trebalo bi da pripremi teren za njegov rad.
Okupljajući političke lidere, građane, civilno društvo, mlađe generacije i predstavnike zemalja kandidata, Kongres bi trebalo da završi rad konkretnim preporukama i kredibilnim putevima ka političkim odlukama.
Ove dve debate moraju se voditi zajedno: dok Komisija priprema EU za proširenje, Kongres za Evropu treba da odgovori na pitanje kakva je Unija potrebna u novoj eri. Komisija je napravila početni korak, ali će pravi izazov biti izgraditi EU koja je istovremeno spremna za proširenje, budućnost i nove krize.
(EUpravo zato.rs)
