Rat u Ukrajini podsetio je Evropu da zajednička bezbednost zavisi od angažovanja svih njenih delova, pa i onih na periferiji. Zapadni Balkan, region sa složenom prošlošću, danas ima priliku da postane važan stub evropske odbrane. Iako su zemlje regiona još u procesu evropskih integracija, njihova vojna infrastruktura, industrijski kapaciteti i strateški položaj mogu značajno doprineti sigurnosti kontinenta.
Da bi se to ostvarilo, države Zapadnog Balkana moraju modernizovati svoje oružane snage, privući investicije u odbrambenu industriju i snažnije se uključiti u zajedničke inicijative Evropske unije i NATO.
Dejtonski mirovni sporazum iz 1995. godine okončao je rat u Bosni i Hercegovini i uspostavio institucionalni okvir za mir u regionu. Tri decenije kasnije, fokus Zapadnog Balkana se pomera sa stabilizacije kroz spoljne intervencije na aktivan doprinos evropskoj bezbednosti. Zemlje regiona, koje teže članstvu u Evropskoj uniji, sve češće razvijaju strategije kako bi se uključile u kolektivne odbrambene mehanizme i unapredile svoj doprinos stabilnosti kontinenta.
Ruska invazija na Ukrajinu 2022. godine učinila je kolektivnu odbranu prioritetom za Evropu. Ali više od tri godine nakon početka rata, glavno pitanje glasi kako lokalni akteri mogu doprineti zajedničkim naporima da se Rusija zadrži na istočnom krilu NATO i EU, ojača otpornost na hibridne pretnje i preuzme odgovornost za mirovne misije u sopstvenom susedstvu.
U nekoliko zemalja primarna uloga vojske, obaveštajnih službi, policije i organa reda jeste očuvanje moći vladajućih struktura i zaštita klijentelističkih mreža, a ne služenje javnom interesu. Transnacionalni organizovani kriminal odavno je razvio simbiotske odnose sa "čuvarima države", bilo da je reč o članicama NATO i kandidatima za EU, poput Albanije i Crne Gore ili o evroskeptičnoj Srbiji.
Poput susedne Crne Gore, Albanija doprinosi NATO borbenim grupama u Letoniji i Bugarskoj, raspoređujući oko 500 vojnika u NATO i EU misije u svakom trenutku. U toku su napori da se privuku strane investicije u domaću odbrambenu industriju, modernizuje vojska, poveća saradnja sa saveznicima, uprkos povremenim tenzijama, i razviju tehnologije veštačke inteligencije. Tirana takođe planira da proširi logističke kapacitete dvostruke namene i izgradi nove skladišne i obučne objekte kako bi bolje podržala NATO misije, prenose Vijesti.
U Severnoj Makedoniji, poligon za obuku Krivolak, jedan od glavnih trening centara Alijanse, ovog leta je bio domaćin velike vojne vežbe.
I Srbija koristi evropsko buđenje kada je reč o odbrani. U maju prošle godine ruska spoljnoobaveštajna služba optužila je Beograd da preko posrednika isporučuje municiju Kijevu. Iako Beograd negira postojanje takvih poslova, implicitno preuzima zasluge za pomoć Ukrajini.
Zapadni Balkan je dom za oko 200 odbrambenih kompanija, uglavnom sa sedištem u Srbiji i Bosni. One imaju kapacitet da proizvode municiju kompatibilnu i sa NATO standardima i sa standardima bivšeg Varšavskog pakta, možda čak efikasnije od nekih kompanija unutar EU.
Na primer, zajedničko preduzeće Bugarske VMZ i nemačkog Rajnmetala (Rheinmetall), vredno milijardu evra (1,2 milijarde dolara), ima godišnji cilj proizvodnje municije koji je samo petina procenjenog kapaciteta Bosne. To bi moglo značajno doprineti snabdevanju Ukrajine iz EU. Ipak, industrijski potencijal često sputavaju politička paraliza i fragmentisano upravljanje.
Gledano šire, Zapadni Balkan bi trebalo da iskoristi zajedničke evropske mehanizme, programe i finansijske instrumente za jačanje svojih odbrambenih industrija. To uključuje Evropski fond za odbranu, dugoročne zajmove u okviru Evropskog akcionog plana za bezbednost, kao i Evropski program odbrambene industrije (EDIP). Regulativa o EDIP-u, koja još nije finalizovana, predviđa oko 1,5 milijardi evra (1,7 milijardi dolara) bespovratnih sredstava za period 2025–2027.
Povezanost sa Evropskom agencijom za odbranu (EDA), koja se bavi istraživanjem, razvojem kapaciteta i industrijskom saradnjom, takođe bi mogla biti dodatno ojačana.
Srbija je 2014. godine postala prva zemlja van Evropske unije koja je uspostavila formalne radne odnose sa ovom agencijom. Albanija i Severna Makedonija potpisale su sporazume o partnerstvu u oblasti bezbednosti i odbrane sa EU, koji izričito predviđaju saradnju sa Evropskom agencijom za odbranu.
Idealno bi bilo da svih šest zemalja Zapadnog Balkana postanu članice EDA, možda bez prava glasa dok ne uđu u Evropsku uniju. Sve veće je interesovanje među državama članicama EU – uključujući Francusku, Italiju i druge – za produbljivanje bezbednosne saradnje sa zemljama Zapadnog Balkana, naročito u oblastima infrastrukture dvostruke namene i odbrambene industrije.
Naravno, postoje prepreke.
Jedna od njih je podeljenost regiona između članica NATO, potencijalnih članica poput Kosova i Bosne i Hercegovine, i neutralne Srbije. Sve dok Srbija vodi spoljnu i bezbednosnu politiku kakvu vodi, prenosi portal, i nastavlja da uvozi vojnu opremu iz Rusije i Kine, saradnja će nailaziti na teškoće. Prelazak na zapadne platforme, poput francuskih borbenih aviona Rafal, zahtevaće vreme. Nedostatak poverenja između Srbije i njenih suseda ometaće saradnju u oblasti odbrambene industrije, kao i zajedničku borbu protiv hibridnih pretnji.
Ovo poslednje zahteva mnogo jače veze između obaveštajnih službi, policije i drugih državnih institucija preko granica.
Još ozbiljnija prepreka je stanje bezbednosnog sektora širom regiona. U nekoliko zemalja primarna uloga vojske, obaveštajnih službi, policije i pravosudnih organa jeste očuvanje moći vladajućih struktura i zaštita klijentelističkih mreža, a ne služenje javnom interesu.
Transnacionalni organizovani kriminal odavno je razvio simbiotske odnose sa "čuvarima države", bilo da je reč o članicama NATO i kandidatima za EU, poput Albanije i Crne Gore ili Srbiji. Uprkos određenim pozitivnim pomacima, ovi hronični problemi i dalje sprečavaju efektivnu integraciju u mehanizme EU i NATO.
Poslednje pitanje koje vredi pomenuti jeste ekonomija. Teško je privući strateške međunarodne investicije u male ekonomije osim ako ne deluju zajednički. Zapadni Balkan još nije uspeo da stvori uspešan primer u kojem bi neki veliki evropski, turski ili američki proizvođač otvorio fabriku u regionu. Ovaj nedostatak bi se delimično mogao nadomestiti domaćom potražnjom, povezanošću sa modernizacijom vojske.
Ipak, izdvajanja za odbranu ostaju ispod 2 posto BDP-a, daleko ispod cilja od 3,5 posto dogovorenog na NATO samitu u Hagu prošlog juna. Geografski položaj Zapadnog Balkana, daleko od ruskih granica, i odsustvo istorijskog sećanja na direktnu kontrolu Moskve, utiču na percepcije bezbednosti i planiranje odbrane. Kao rezultat, poslovni razlozi za ulaganje u region mogu delovati prilično slabo.
Zapadni Balkan je na putu da postane ključan faktor koji doprinosi evropskoj bezbednosti, ali potrebno je još mnogo toga da bi se taj cilj ostvario. Vlade Zapadnog Balkana treba zajednički da razvijaju projekte, privlače strane investicije u odbrambenu industriju i koriste povećana sredstva za bezbednost unutar Evropske unije.
Tri članice NATO, Albanija, Severna Makedonija i Crna Gora, trebalo bi da preuzmu vođstvo u tom procesu. One bi trebalo da ulažu u partnerstva sa državama članicama EU radi modernizacije svojih vojski i bezbednosnih sektora i postepeno se integrišu u nove odbrambene inicijative Unije.
(EUpravo zato.rs)
