Francuski predsednik Emanuel Makron suočava se s brojnim izazovima na domaćem planu, uz klimavu podršku i nestabilnu, manjinsku Vladu. Uprkos tome, u spoljnoj politici ostaje neprikosnoven kada je reč o njegovoj sposobnosti da diktira trendove i utiče na međunarodnu javnost. Ovo je posebno došlo do izražaja krajem jula kada je najavio da će Francuska priznati palestinsku državu na samitu Ujedinjenih nacija u Njujorku, u septembru ove godine.
Makronov potez dolazi kao pokušaj da se da zamajac „rešenju o dve države“ – konceptu koji mnoge članice EU nominalno podržavaju, ali uglavnom izbegavaju da same naprave prvi korak ka njegovoj realizaciji.
Kako bismo razumeli političku težinu ovog poteza, u nastavku predstavljamo kakav je odjek Makronove inicijative bio kako na francuskoj političkoj sceni, tako i na nivou EU.
Podeljenost na francuskoj političkoj sceni
Iako Makron gotovo ni za šta ne uspeva da dobije podršku na domaćoj sceni, pitanje Palestine predstavlja izuzetak. Levo orijentisane stranke – Nepokorena Francuska (LFI), komunisti, zeleni i socijalisti – otvoreno podržavaju njegov potez, videći ga kao neophodan korak ka uspostavljanju mira na Bliskom istoku.
LFI, iako kritičan zbog toga što će odluka biti ozvaničena tek u septembru, istakao je da se ipak radi o „moralnoj pobedi“ i da se mora učiniti sve kako bi se „okončao genocid“.
Socijalisti naglašavaju da je ovo bio preduslov za „održivo političko rešenje“, komunisti poručuju da se radi o „ispravljanju istorijske nepravde“, dok zeleni ocenjuju da je reč o „potvrdi jedne nesporne stvarnosti“. Zajednička nit ovih stavova jeste zahtev da Francuska do septembra uvede embargo na oružje i sankcije Izraelu, kao i da EU suspenduje trgovinski sporazum sa tom državom. Time je poslata jasna poruka da priznanje Palestine „obavezuje“, odnosno da zahteva propratne korake kako bi imalo praktičnog smisla.
Iako je Makron uspeo da na levom bloku ostvari određene poene, nesumnjivo je da će desnica iskoristiti priliku da pojača svoje dosadašnje napade na francuskog predsednika. Prema konzervativnim i desnim strankama – Nacionalnom okupljanju (RN), Desnici za Republiku (UDR) i ekstremno desnoj Rekonkvisti – trenutak za ovakav potez predstavlja spoljnopolitički promašaj.
Kao trenutno najveća opoziciona partija, RN je poručio da „priznati danas palestinsku državu znači priznati državu Hamasa, a samim tim i terorističku državu“. Rekonkvista je ocenila da je reč o „poklonu za Hamas“, dok je UDR istakao da je odluka doneta isključivo iz „izbornih razloga“. Suprotno od levog bloka, desnica smatra da bilo kakva pomisao na sankcije Izraelu, uvođenje embarga na oružje ili suspenziju trgovinskog sporazuma između EU i Izraela ne dolazi u obzir. Ovakvi stavovi ukazuju na to da će se pitanje priznanja Palestine koristiti kao alat za dodatnu polarizaciju francuske političke scene.
Palestinsko pitanje u EU
Kada su u pitanju institucije EU, zvanična politika EU prema izraelsko-palestinskom sukobu istorijski je bila obeležena nastojanjem da se održi nepristrasnost. Do sada je EU dosledno zagovarala rešenje o dve države, proglašavajući ga jedinim održivim putem ka obezbeđivanju mirnog suživota između izraelskog i palestinskog stanovništva. Ipak, to nije sprečilo razmimoilaženja u pristupu prema ovom pitanju među najvišim čelnicima EU.
Tako je prethodni saziv EU, koji je trajao do 2024. godine, svedočio otvorenom sukobu između predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, čije su izjave javnost često doživljavala kao proizraelske, i visokog predstavnika EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Žozepa Borelja, koji je otvoreno zastupao palestinsku stranu. Iako u novom sazivu nema tolikih razlika u stavovima, činjenica da se spoljna politika na nivou EU vodi jednoglasno uticala je na tromost delovanja njenih institucija u ovom slučaju. Zato se može očekivati da stavovi država članica – i eventualne promene tih stavova prema priznanju Palestine – dobijati sve veći značaj u narednom periodu.
Pre nego što je rat u Gazi otpočeo 2023. godine, bilo kakvi pokušaji realizacije palestinske državnosti imali su ograničen prijem među državama članicama EU. Do 2004. godine nijedna članica Unije nije priznala Palestinu.
Kada je Unija počela da se proširuje, priznanja su zapravo „uvežena“ – jer su Bugarska, Kipar, Poljska, Rumunija, Slovačka i Mađarska još 1988. godine donele odluku o priznanju. Posmatrano prema promeni stava tokom članstva, prva (i do skoro jedina) bila je Švedska, koja je priznala Palestinu 2013. godine.
U deceniji koja je usledila, pitanje Palestine nije zauzimalo visoko mesto na agendi EU. To se menja 2024. godine, kada Irska, Španija i Slovenija prave iskorak, obrazlažući da će rešenje o dve države doprineti miru, istovremeno osuđujući izraelsko delovanje koje je dovelo do ogromnog broja žrtava i kršilo sve norme međunarodnog prava.
Nedugo zatim Malta je saopštila najavu o priznanju. Sada kada je Makron istupio – i kako se septembar približava, dok se katastrofa u Gazi nastavlja – može se očekivati da će sve veći broj država članica EU zauzeti jasniji stav i razmotriti mogućnost priznavanja palestinske države.