Sastanak Vladimira Putina i Donalda Trampa na Aljasci nesumnjivo je događaj koji je privukao pažnju svetske javnosti. Ne samo zbog toga što su se oči planete uprle u pokušaj dvojice lidera da razgovorom utiču na tok rata u Ukrajini, već i zato što je to prvi put posle mnogo godina da se predsednik Rusije pojavio na američkom tlu u atmosferi makar formalne dobrodošlice.
Samit je trajao skoro tri sata, a iako nije doneo očekivani sporazum o prekidu vatre, otvorio je vrata za nastavak dijaloga i mogućnost da se naredni meseci pretvore u period intenzivnih pregovora.
Prema dostupnim informacijama, centralna tema razgovora bila je potraga za rešenjem rata u Ukrajini, uključujući i teme poput bezbednosnih garancija i teritorijalnih promena. Prekid vatre, koji je javnost očekivala kao minimalni rezultat, nije postignut.
Putin je ipak iskoristio priliku da otvori i šira pitanja, od ekonomskih odnosa do potencijalne saradnje u oblasti trgovine, digitalnih tehnologija i svemira. Time je ruski predsednik želeo da pokaže da Moskva ne posmatra odnose sa Vašingtonom samo kroz prizmu rata, već i kroz potencijalnu obnovu partnerstva u drugim sektorima, ukoliko dođe do usklađivanja položaja oko Ukrajine. Tramp je, sa svoje strane, insistirao da „nema dogovora dok se ne postigne potpuni dogovor“, čime je poslata jasna poruka da se primirje neće ni ciljati, već finalni mirovni sporazum koji bi završio rat u celosti.
Ono što je posebno privuklo pažnju jeste odsustvo zajedničkog saopštenja. Lideri su se obratili novinarima bez mogućnosti postavljanja pitanja, što je ostavilo i prostora za različite spekulacije. Putin je susret nazvao „temeljnim i korisnim“, čime je nagovestio da su postignuti neki dogovori, ali bez detalja o oblastima. Tramp je ipak istakao da je sastanak bio „izuzetno produktivan“ i najavio da će naredni korak biti susret sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim u Vašingtonu, posle čega bi mogao da usledi i trilateralni sastanak sa Putinom.
Kritički orijentisani američki mediji nisu krili razočaranje što ključni cilj prekida vatre nije ostvaren. Bivši ambasador SAD-a u Moskvi Džon Salivan izjavio je da su reči lidera bile „prazna priča“ bez konkretnih rezultata. Takve ocene podsećaju da je američka politička scena duboko podeljena oko pristupa Rusiji i da Tramp, iako otvoren za dijalog, mora da vodi računa o percepciji kod saveznika i birača, gde u američkom spoljnopolitičkom establišmentu postoji velika skepsa prema bilo kakvom vidu „detanta“ u odnosima sa Rusijom.
S druge strane, ruski zvaničnici su samit proglasili uspehom. Portparolka Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova istakla je da je doček Putina u SAD-u pokazao kako je priča o izolaciji Rusije pala u vodu. Za Moskvu, simbolika je važna gotovo koliko i sadržaj, jer posle godina sankcija i diplomatskog pritiska od strane zapadnih država, Putin je uspeo da se pojavi rame uz rame sa američkim predsednikom i pošalje poruku da Rusija ostaje nezaobilazan akter. Iako evropske države i njeni lideri ostaju rezervisane prema takvom vidu susreta, Moskva je u kontinuitetu komunicirala da želi da o spomenutim pitanjima direktno pregovara samo sa Vašingtonom.
Na međunarodnoj sceni, reakcije su bile mešovite. Evropski komentatori isticali su da susret nije doneo napredak i da Putin ne traži istinski mir, već priliku da oslabi jedinstvo Zapada. Norveški ministar spoljnih poslova Espen Bart Eide poručio je da nema pomaka i da pritisak na Moskvu mora da se poveća. Kao kontrast tom dominantom sentimentu, mađarski premijer Viktor Orban izjavio je da je „svet danas bezbedniji nego juče“ i pozdravio je obnovu dijaloga između dve nuklearne sile.
Iako nije potpisan nikakav dokument, određeni nagoveštaji pokazuju u kom pravcu bi stvari mogle da idu. Tramp je signalizirao da je spreman da razgovore prebaci sa teme prekida vatre na temu direktnog mirovnog sporazuma, što bi značilo dublje i kompleksnije pregovore. Najavljeni sastanak sa Zelenskim mogao bi da bude odlučujuć ukoliko ukrajinski predsednik pristane na dalju trilateralnu dinamiku, jer se otvara prostor za novu fazu pregovora.
Putin je, sa svoje strane, pozvao Trampa da sledeći sastanak održe u Moskvi, što bi trebalo da ublaži percepciju oko ruskog predsednika na Zapadu.
Ipak, prepreke ostaju velike. Ukrajina se protivi rešenjima koja bi legalizovala ruske teritorijalne dobitke, a i sama teritorija koju Rusija drži pod kontrolom ne prati administrativnu logiku predratnih ukrajinskih oblasti, ali ni etničke populacione obrasce sa prethodnih popisa. NATO saveznici takođe strahuju da bi pregovori mogli da dovedu do pritiska na Kijev da pristane na ustupke.
Sama ideja trilateralnih razgovora već izaziva zebnju u evropskim prestonicama, jer podseća na velike sile koje odlučuju o sudbini manjih naroda.
Samit na Aljasci ne može se zato posmatrati izolovano. On je deo šireg konteksta odnosa između Vašingtona i Moskve, odnosa koji su poslednjih godina bili obeleženi sankcijama, sukobima preko posrednika i sve dubljim nepoverenjem. Putin je dobio ono što mu je bilo najpotrebnije, a to je prilika da pokaže da Rusija nije izolovana i da može da pregovara direktno sa SAD. Tramp je, pak, dobio šansu da se predstavi kao lider sposoban da otvori put ka miru, ali bez obaveze da odmah napravi ustupke, sem same forme sastanka.
U tom smislu, sastanak je više politički signal nego diplomatski proboj. On pokazuje da su vrata razgovora otvorena, ali i da su razlike i dalje duboke. Putin nastoji da iskoristi dijalog kako bi oslabio međunarodnu izolaciju, dok Tramp balansira između želje da pokaže inicijativu i obaveze da ne razočara saveznike i domaću javnost.
Sastanak Putina i Trampa na Aljasci ostaje događaj bogat simbolikom, ali siromašan konkretnim rezultatima. Iako prekid vatre nije postignut, obnovljen je direktan kanal komunikacije između dve najveće nuklearne sile, što samo po sebi ima težinu. Za Moskvu, to je dokaz da nije marginalizovana za Vašington, to je prilika da testira koliko je Rusija zaista spremna na kompromis.
Dalji tok događaja zavisiće od sledećih koraka i pre svega od sastanka Trampa i Zelenskog, ali i od toga da li će evropski saveznici biti spremni da podrže, ili bar tolerišu, pregovarački proces u kome nemaju glavnu reč. Ako se razgovori nastave, naredni meseci mogli bi da donesu novu dinamiku, ali je pitanje da li će ona voditi ka miru ili ka novom ciklusu neizvesnosti. Za sada, samit na Aljasci ostaje važna, ali ne i presudna tačka u dugoj i komplikovanoj priči o odnosima Rusije i SAD.