Kada je energetska zadruga Elektropionir postavila solarne elektrane na krovovima Mesne zajednice Temska i Doma kulture u Dojkincima, selima Stare planine, to je bio početak jedne lepe priče koja je trebalo da pokaže kako može da izgleda model "građanske energije".
Prošle godine su isplaćena prva sredstva koja su elektrane generisale, ukupno oko 500-600 evra. U jednom selu je kupljen trimer, a u drugom je novac iskorišćen da bi mesna zajednica dobila nova vrata. Naravno, radi se o malim simboličnim iznosima koji prvenstveno služe lokalnoj zajednici da kupi ono što joj je potrebno, ali i pokazuju da je moguće da ovakav sistem funkcioniše - građani proizvode struju za svoje potrebe i takvih primera bi moglo da bude mnogo više.
Iako se obnovljivi izvori energije, poput sunca i vetra, sve više koriste širom Evrope, a takve tendencije postoje i u Srbiji, u praksi to nije baš tako. Birokratskih i tehničkih problema je mnogo i naši građani ne mogu lako da pokrenu sopstvene solarne elektrane, pogotovo jer je sve podređeno u korist većih igrača, odnosno kompanija.
O radu Elektropionira, prilikama i preprekama za prozjumere i demokratizaciji energetskog sektora razgovarali smo sa Sašem Petrovićem iz ove energetske zadruge.
"Elektropionir je nastao kao vrsta reakcije na dešavanja u globalnom energetskom sektoru i sa brojnim obećanjima o porastu broja obnovljivih izvora energije u Srbiji. Ta priča je zapravo počela sa solarnim elektranama koje su naši zadrugari Ana Džokić i Mark Nilen postavili na svojoj zgradi 2016. godine. Tada uopšte nije bilo zakonski moguće postaviti solarnu elektranu, odnosno imati proizvodno postrojenje koje šalje energiju u mrežu, pa je Elektrodistribucija reagovala i blokirala je. To je bio jasan impuls da nešto mora da se uradi, odnosno da se otvori prostor za diskusiju o tome kako će se energetski sektor razvijati i kakva je uloga građana u celoj toj priči. Nešto kasnije je osnovana energetska zadruga upravo sa ciljem da se formira grupa ljudi koja bi zastupala interese građanske energije, odnosno uključivanja građana u energetski sektor Srbije. Može se reći da je prvo pitanje koje je došlo na red bila problematika prozjumera. Iako je 2021. godine Zakonom o obnovljivim izvorima energije otvorena mogućnost da građani postanu prozjumeri, nije bio sasvim usklađen sa njihovim potrebama. Kako su uz to nabijeni raznorazni troškovi, cela investicija u solarnu elektranu za građane postala je zapravo dugoročno neisplativa", rekao je Petrović za EUpravo zato dodavši da Elektropionir danas broji 17 članova. Među njima ima nekoliko prozjumera, uključujući i člana koji poseduje sopstvenu elektranu u okolini Čačka koja radi već sedam godina.
Kako ističe naš sagovornik, situaciju sa solarnim elektranama na Staroj planini sada komplikuje mehanizam koji je nedavno uveden u Srbiji - model negativnih cena električne energije.
"To praktično znači da više ne možete da prodate struju, već ćete morati da platite otkupljivaču ili snabdevaču sa kojim imate ugovor, kako bi preuzeo taj višak energije. Dakle, ne samo da ne zarađujete, već morate i da platite da bi neko preuzeo balansnu odgovornost i energiju. Pitanje je šta će biti sa ovim projektom. Zato ćemo mi najverovatnije da ugasimo ovu elektranu, jer, kao što sam rekao, u kontekstu negativnih cena nema smisla plaćati proizvodnju električne energije, a onda plaćati i da je neko preuzme. Nemate ništa od toga. Situacija jeste obeshrabrujuća jer je uloženo mnogo vremena i rada. Svi smo to izgurali kroz vlastite kapacitete i resurse sa ciljem da lokalna zajednica u Temskoj i Dojkincima ima konkretnu korist od tih elektrana. Međutim, tržište električne energije je veoma nestabilno i nepredvidivo. Jeste da se sve više grade novi kapaciteti obnovljivih izvora energije, ali to znači i veće opterećenje elektroenergetske mreže. Na neki način, negativne cene služe da zaštite mrežu kako bi mogla uopšte da funkcioniše. Samim tim, ono što je izvesno jeste da izgradnja novih izvora energije mora da ide paralelno sa izgradnjom baterijskih sistema, odnosno sistema za skladištenje energije kako bi ona mogla da se balansira i koristi kada je najpotrebnija", pojasnio je Petrović.
Zadruga Elektropionir će u narednom periodu razgovarati sa Opštinom Pirot kako bi projekat "Solarna Stara" nastavio da živi. Budući da je to projekat koji je namenjen isključivo lokalnoj zajednici, Elektropionir kao organizacija nema nikakvu korist od njega, ističe naš sagovornik.
"Sve što ta elektrana proizvede i zaradi ide lokalnoj zajednici. Zato smatramo da takav projekat treba da ima poseban status. Pokušaćemo da razgovaramo sa ljudima iz Pirota kako bismo videli da li taj projekat može da se podigne na viši institucionalni nivo i da se napravi primer dobre prakse i da se obezbede pogodni uslovi kako bi priča nastavila da živi. Jer mislim da cela stvar više nije samo u našim rukama, već je pitanje da li institucije mogu i žele da preuzmu deo odgovornosti i pomognu da ta priča opstane", istakao je.
Solarne elektrane nisu više skupa investicija
Uprkos svim preprekama koje postoje, od solarne energije ne treba odustati. Dugoročno, na ovaj način se doprinosi smanjenju štetnih gasova, pa je uticaj na životnu sredinu mnogo povoljniji.
Udruživanjem građana u energetske zajednice, struja se može deliti, pa se tako može pomoći i ugroženijim grupama stanovništva. To je koncept koji druge zemlje rado razvijaju pogotovo u slučajevima kada cene struje samo rastu.
"Veće interesovanje građana za solarnu energiju postoji iz jednog vrlo jednostavnog razloga, struja je sve skuplja i skuplja. U poslednje dve godine bilo je više talasa poskupljenja od po 8 odsto, tako da troškovi eksponencijalno rastu. Samo iz ugla troškova, investicija u solarnu energiju postaje sve ekonomski isplativija. Međutim, sada se kod nas otvara novo pitanje, jer će se naredne godine promeniti režim, pa više neće postojati sistem prozjumera, već će se preći na neto obračun - princip aktivnog kupca. To znači da se višak energije više neće ubacivati u mrežu i izvlačiti po potrebi, nego će višak EPS građanima kompenzovati po nekoj osnovici, ceni koju odrede. Takvi sistemi već postoje u Evropi", istakao je Petrović.
Prema njegovim rečima, šta je skupo, a šta nije ipak ostaje relativno.
"Ako pogledamo konstantan trend, cena opreme za solarne elektrane pada. Ne znam tačan procenat, ali mislim da je u poslednjih nekoliko godina cena opreme za elektrane pala za oko 50-60 procenata. I nastavlja da pada zbog masovne proizvodnje opreme koja dolazi iz Kine. Na primer, za jedan kilovat elektrane se kreće, zavisno od opreme, između 600 i 800 evra. Ako kažemo da je za jedno četvoročlano domaćinstvo dovoljna elektrana od četiri do pet kilovata, govorimo o investiciji od tri do četiri hiljade evra. Pošto bi elektrana trebalo da proizvodi energiju u narednih 25 godina, ne bih rekao da je to velika ili neisplativa investicija. Sve zavisi od toga kako gledate na troškove i koliko dugoročno planirate ekonomiju svog domaćinstva. U principu, što je potrošnja domaćinstva veća, solarna elektrana postaje isplativija. Možemo reći da je najisplativija za one u crvenoj zoni potrošnje, a isto važi i za plavu zonu", objasnio je.
Građanska energija
Prema podacima Evropske komisije, trenutno postoji više od 8.000 energetskih zajednica širom EU.
U pitanju su lokalne grupe građana, opština, malih firmi ili zadruga koje zajednički proizvode, dele ili troše energiju, najčešće iz obnovljivih izvora poput solarne energije ili vetra.
Vrlo su korisne jer smanjuju račune za struju, pomažu u smanjenju energetskog siromaštva, decentralizuju energetski sistem i, možda najvažnije, čuvaju životnu sredinu.
Petrović je kao dobre primere naveo Češku i Sloveniju. U Češkoj danas postoji nekoliko hiljada energetskih zajednica, a uveden je zakon koji omogućava deljenje energije između energetskih zajednica. Slovenija takođe ima dobru praksu priključenja građana i formiranja energetskih zajednica gde ljudi mogu direktno da učestvuju u energetskim projektima.
"U našem fokusu će i dalje biti energetske zajednice, jer je to model koji omogućava udruživanje građana kako bi učestvovali na tržištu električne energije, pre svega kroz deljenje struje i balansiranje samog sistema. Naša želja je da model energetskih zajednica zaživi u Srbiji. Na taj način bi, recimo, stambene zajednice mogle da postavljaju solarne elektrane, a to sad ne mogu zbog propisa. Upravo u tome pomaže princip deljenja koji doprinosi i stabilnosti elektroenergetske mreže. Međutim, to je veoma široko i kompleksno pitanje koje je prvenstveno povezano sa institucijama i svim relevantnim akterima, odnosno sa tim kako oni zamišljaju budućnost energetike u Srbiji", naveo je Petrović.
Energetske zajednice su dobar način da se energetski sektor demokratizuje i decentralizuje. Potrebno je da postoji veći nivo transparentnosti i veće uključivanje građana u energetski sektor kroz beneficije, subvencije i podsticaje.
"Svaka zemlja koja je ušla energetsku tranziciju imala je finansijske mehanizme za podršku razvoju obnovljivih izvora energije. Ozbiljni projekti svakako ne mogu da se razvijaju bez finansijske podrške i uključivanja građana što nije uvek slučaj. Ipak, treba imati u vidu i kako se koriste ti podsticaji, na primer subvencije za energetsku efikasnost. Te subvencije uglavnom završavaju kod ljudi koji pripadaju višoj ili srednjoj klasi, dok energetski siromašni i energetski ugroženi građani gotovo nikada ne dolaze do njih. Nekako se podrazumeva da korisnik može da isplati investiciju i da neko mora da ima već na gomili te pare, da bi projekat uopšte izveo, a onda država finansira 50 procenata. To je pozitivno, ali je blokiran pristup bilo kome iz siromašnijih slojeva društva", rekao je.
Šta treba promeniti?
Prema Petrovićevim rečima, centralno pitanje je da li država želi da radi na konkretnoj i efikasnoj strategiji decentralizacije i demokratizacije energetskog sektora, a jedan od najvećih problema u Srbiji je dobijanje dozvola za priključenje na elektromrežu.
"Kapaciteti mreže su trenutno zauzeti. Postoji više projekata koji su na čekanju nego što mreža može da podnese, a to se dogodilo baš zbog nedostatka planiranja i strateške doslednosti u energetskom sektoru. Do pre dve ili tri godine praktično je svako mogao da zatraži zahtev za priključenje na mrežu ako ima komad zemlje. To je dovelo do ogromne potražnje za priključenjima i sistem više nema kapacitet da obradi sve zahteve. Drugi problem je hronični nedostatak kadrova, posebno u sredinama van Beograda. Na primer, tokom rada na Solarnoj berbi uvideli smo da u jednom periodu nije postojao nijedan zaposleni u lokalnoj elektrodistribuciji koji je bio zadužen za priključenje novih OIE. Jednostavno nema dovoljno ljudi koji bi radili taj posao. Treći veliki problem, a ja bih rekao i ključni, predstavlja svojevrsni monopol nad energetskim sektorom koji drže veliki igrači. Da sumiram, najveći problem je što ne možete da dobijete adekvatne informacije u razumnom roku. Nemate pristup informacijama, kvote su popunjene i ne zna se kada će novi projekti biti ponovo pokrenuti", poručio je član Elektropionira.
Još tekstova koji su deo našeg specijala o energetici možete pročitatiOVDE.
(EUpravo zato)