Iako solarna energija sve više uzima maha u Evropi, u Srbiji to nije baš tako.
Kapaciteti i broj prozjumera su prilično skromni, a da bi se uopšte postavila solarna elektrana postoji niz birokratskih zahteva koji se moraju ispuniti, a prisutni su i tehnički i finansijski izazovi.
Ipak, kako poručuje doc. dr Jelena Stojković Terzić sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, najveća prepreka uvođenju solara u Srbiji nije više ni ekonomska opravdanost, već sistemska integracija. Solar se, kako ističe za Eupravo zato, nekada smatrao skupom tehnologijom, ali su cene solarnih panela pale za više od 90% u poslednjih desetak godina. Tehnologija je postala dostupnija, investicije su sve isplativije, a interesovanje građana i privrede postoji.
O preprekama koje postoje u Srbiji, agregatorima, ali i položaju prozjumera u drugih zemljama Evrope, razgovarali smo sa profesorkom koja je ujedno i programski direktor Centra za energetske analize koji u izveštaju "Prozjumeri u Srbiji: Trenutno stanje, izazovi i preporuke za unapređenje" navodi i načine na koji se prozjumerski model može poboljšati u našoj zemlji..
"Prepreke su i dalje administrativne, regulatorne i infrastrukturne. Za građane i mala preduzeća često je problem to što procedure nisu dovoljno jednostavne, što postoji neizvesnost oko propisa i što korisnici teško dolaze do jasne informacije šta im se zaista isplati. Kada govorimo o velikim solarnim elektranama, u energetici važi ekonomija obima: veći projekti po pravilu imaju niži trošak po instalisanoj snazi i po proizvedenoj energiji. Zato su velike solarne elektrane važne ako želimo da solar ima ozbiljniju ulogu u elektroenergetskom sistemu. Srbija, međutim, i dalje nema solarne elektrane priključene na prenosni sistem, što pokazuje da smo još u ranoj fazi razvoja velikih solarnih projekata. Ipak, prema Programu ostvarivanja Strategije razvoja energetike, najavljeni su veći projekti, što može biti važan korak napred. Solar je vrlo važan za energetsku tranziciju Srbije, ali on sam po sebi nije dovoljan. Kako raste udeo solarnih elektrana i generalno varijabilnih OIE, sve važnije postaje pitanje fleksibilnosti sistema: skladišta, upravljanja potrošnjom, agregatora, tržišnih signala i pametnih mreža.
Koje su mane, a koje prednosti aktuelnog Zakona o energetici?
Prednost aktuelnih izmena Zakona o energetici je to što Srbija postepeno uvodi pojmove i mehanizme koji su već standard u evropskoj energetskoj politici: agregatore, aktivne kupce i energetske zajednice građana. Time se otvara prostor da građani i privreda ne budu samo pasivni potrošači, već aktivni učesnici na tržištu energije.
Mana je što zakon sam po sebi nije dovoljan. U Srbiji često imamo situaciju da se dobar koncept prepozna u zakonu, ali njegova primena zavisi od podzakonskih akata, pravila operatora sistema, metodologija, procedura i kapaciteta institucija. Dakle, ključni izazov nije samo šta piše u zakonu, već koliko brzo i jasno se to može sprovesti u praksi.
Centar za energetske analize je pokrenuo studiju o razvoju agregatora električne energije u Srbiji. Možete li da nam objasnite o čemu je reč, kako bi to moglo da izgleda u našoj zemlji i koji su najveći izazovi? Šta o tome propisuje evropska praksa sa kojom treba da se uskladimo?
Agregator je novi učesnik na tržištu električne energije koji okuplja veliki broj manjih izvora fleksibilnosti i nastupa sa njima kao jedinstvena celina. To mogu biti industrijski potrošači koji mogu kratkotrajno da prilagode potrošnju, baterije, distribuirani resursi, punjači električnih vozila, toplotne pumpe ili domaćinstva koja imaju pametna brojila i mogućnost upravljanja potrošnjom.
Jednostavno rečeno, agregator pomaže sistemu da balansira proizvodnju i potrošnju. To je posebno važno kada raste udeo vetra i sunca, jer njihova proizvodnja zavisi od vremenskih uslova. Umesto da se sistem oslanja samo na velike elektrane, deo fleksibilnosti može doći i od potrošača. U našem kontekstu, najrealniji prvi korak je agregacija industrijske potrošnje, odnosno model u kome agregator okuplja veće potrošače koji mogu privremeno da prilagode potrošnju i tu fleksibilnost ponude operatoru prenosnog sistema. Zatim bi se tržište širilo ka baterijskim sistemima, a dugoročno i ka prozjumerima i virtuelnim elektranama, kada infrastruktura i regulativa to omoguće.
Najveći izazov danas nije u tome što agregatori nisu prepoznati u propisima, već u tome što tržišni okvir još nije dovoljno razrađen da bi agregacija mogla da zaživi u praksi. Pre svega, još nisu definisani uslovi za licenciranje agregatora, pretkvalifikacione procedure još nisu proverene kroz stvarne tržišne primere, a dodatni tehnički preduslovi, posebno u delu merenja, komunikacije i digitalne infrastrukture, još nisu u potpunosti razvijeni.
Kada je reč o evropskoj praksi, ključna poruka je da agregatori treba da budu ravnopravni tržišni učesnici, sa stvarnim i operativnim, a ne samo formalnim pristupom tržištu. U tom smislu, srpski okvir je već dobrim delom postavljen u pravom smeru, jer zakon prepoznaje i nezavisnog agregatora, a model energetske korekcije je zasnovan na principima koji su usklađeni sa evropskom praksom. Sledeći korak je da se taj okvir pretoči u funkcionalan tržišni mehanizam kroz jasna pravila, pilot-projekte i prve praktične primere.
Koje zemlje Evrope se izdvajaju kao najbolji primeri dobre prakse kada je reč o položaju prozjumera i energetskih zajednica?
Nemačka, Holandija i Poljska pokazuju različite, ali korisne modele dobre prakse. Nemačka je važna zbog dugog iskustva sa građanskim učešćem u energetskoj tranziciji. Holandija je isto posebno zanimljiva jer pokazuje da solar nije rezervisan samo za sunčane zemlje. Iako nema mediteransku klimu, među evropskim je liderima po instalisanim solarnim kapacitetima po glavi stanovnika, zahvaljujući aktivnom učešću građana.
Poljska je možda posebno relevantna za Srbiju, jer je to zemlja koja je tradicionalno proizvodnju električne energije zasnivala na uglju, ali je poslednjih godina uspela da značajno poveća udeo solarne energije zahvaljujući velikom broju malih solarnih instalacija. To pokazuje da i sistemi koji se dugo oslanjaju na ugalj mogu relativno brzo da pokrenu promene kada postoje jasni podsticaji, interesovanje građana i jednostavniji modeli za ulaganje.
Iz regiona bih izdvojila Crnu Goru, pre svega zbog primene ESCO modela za finansiranje prozjumera. Taj model je važan jer omogućava da korisnici lakše uđu u investiciju, bez potrebe da sami odmah obezbede celokupan iznos za ugradnju solarnih panela. To je posebno relevantno za domaćinstva i mala preduzeća, jer finansijski teret investicije čini podnošljivijim.
Za Srbiju nije poenta da prepiše jedan model, već da iz ovih primera uzme ono što je primenljivo: jednostavne procedure, stabilna pravila, jasnu ekonomsku računicu, dostupne modele finansiranja, poverenje građana i lokalni pristup. Energetska tranzicija neće uspeti ako ostane samo tema velikih investitora i državnih strategija. Mora postati razumljiva i korisna i za domaćinstva, mala preduzeća i lokalne samouprave.
Da li aktuelna energetska kriza, usled rata u Iranu, može da pruži vetar u leđa obnovljivim izvorima energije i u Srbiji, i u kojoj meri?
Može, ali ne automatski. Svaka kriza koja podiže cene nafte, gasa i energije ponovo nas podseti koliko je važno da imamo domaće izvore energije i manju zavisnost od uvoza. Rat u Iranu je već uticao na rast cena nafte i gasa, a rizici oko Ormuskog moreuza dodatno su pojačali nervozu na globalnom tržištu.
Za Srbiju to može biti argument više za brži razvoj obnovljivih izvora, posebno solara i vetra, ali i za baterije, energetsku efikasnost i fleksibilnost potrošnje. Ipak, kriza sama po sebi nije dovoljna. Potrebna su jasna pravila, stabilni podsticaji, brže procedure i ulaganja u mrežu. Obnovljivi izvori nisu samo klimatska tema. Oni su i pitanje energetske bezbednosti. Što više energije proizvodimo lokalno, iz izvora koji ne zavise od uvoza goriva, to smo otporniji na geopolitičke šokove.
(EUpravo zato)
