Dok Evropa traga za načinima da smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte, jedna nova ideja dobija na značaju, stvaranje "doline ugljenika" u industrijskom srcu kontinenta. Za razliku od nekadašnjih planova o "dolinama vodonika", koji su obećavali tehnološku revoluciju ali naišli na brojne prepreke, dolina ugljenika zamišljena je kao klaster u kojem se ugljen-dioksid hvata, skladišti i pretvara u koristan resurs.
Cilj nije samo smanjenje štetnih emisija, već i otvaranje novog tržišta u kojem ugljen-dioksid postaje roba, a ne pretnja.
Ova ideja posebno dobija na značaju u oblastima gde je industrijska proizvodnja koncentrisana, poput Rajnlanda u Nemačkoj i regiona između severne Francuske i Amsterdama, gde se i očekuje najveća emisija ugljen-dioksida u narednim decenijama.
Industrijsko srce Evrope, rašireno širom zemalja osnivača EU, moglo bi imati obećavajuću budućnost kao glavna dolina ugljenika bloka.
Dok je evropski balon vodonika rastao, kompanije i investitori su počeli da sanjaju o "dolinama vodonika", dok su političari ubacivali subvencije u ono što su se nadali da će postati međusobno povezani industrijski klasteri inspirisani kalifornijskim El Doradom digitalne tehnologije, piše Euractiv.
Pošto su se ti snovi sudarili sa surovom stvarnošću, alternativna budućnost, u kojoj evropska industrija može nastaviti da stvara ugljen-dioksid, izaziva uzbuđenje zbog novog tipa klastera: doline ugljenika, gde se gas staklene bašte zarobljava i upravlja kroz tehnologiju hvatanja i skladištenja ugljenika (CCS), a zatim pretvara u robu umesto u klimatskog zagađivača.
Ugljen-dioksida neće nedostajati. Industrijski procesi, pečenje kreča za cement, proizvodnja stakla i papira i prerada ugljovodonika, procenjuje se da će emitovati oko 130 miliona tona do 2050. godine, prema istraživačkoj kompaniji Frontier Economics u novoj studiji koju je naručio "eFuel Alliance", lobistička grupa za proizvodnju sintetičkih goriva.
Ako se uključi ugljen-dioksid nastao sagorevanjem biomase, u opticaju bi do 2050. moglo biti čak 660 miliona tona ugljenika, sugeriše studija podeljena sa Euractiv-om.
"Industrijske emisije nisu same po sebi za osudu i očekuje se da će opstati i posle 2050. godine," rekao je Tobias Block iz "eFuel Alliance".
Veliki deo njih biće koncentrisan u evropskom produženom industrijskom superklasteru oko Rajnlanda, industrijskog srca Nemačke, koje podaci označavaju kao savršeno mesto za buduću dolinu ugljenika.
"Ako bi u Evropi postojala dolina ugljenika, bila bi smeštena između severne Francuske i Amsterdama, sa svojim ogromnim hemijskim industrijskim klasterima," rekao je Domien Vangenechten iz berlinskog tink-tenka E3G.
"Pošto će transport ugljen-dioksid verovatno biti skup, što bliže kupac može biti, to bolje," dodao je on.
Budući evropski kupci ugljenika
Da bi doline ugljenika imale smisla, moralo bi da postoji dovoljno kompanija spremnih da industrijski nusproizvod pretvore u tržišnu robu. Tradicionalno, naftne i gasne firme su promovisale ideju zamene fosilnih goriva zelenijim alternativama zasnovanim na vodoniku i ugljen-dioksid izvučenom iz vazduha, zbog čega su i nastale grupe poput "eFuel Alliance".
Sada žele da iskoriste i industrijske emisije, zbog njihove koncentracije i obilja. Trenutna pravila EU teraju kompanije da ili plate pravo da zagađuju, ili da trajno skladište ugljen-dioksid pomoću CCS tehnologije, čime se potencijalnim kupcima onemogućava pristup.
"Postoji potreba da se otvori mogućnost korišćenja u daljim procesima," tvrdi Blok.
Međutim, za isti ugljen-dioksid boriće se i hemijska industrija, kojoj je potreban za proizvodnju uree, prekursora đubriva. Tu je i prehrambena industrija, holandski plastenici koriste ugljen-dioksid za ubrzavanje rasta biljaka, dok ga drugi koriste u gaziranim pićima.
"Sektori poput đubriva, hemikalija i hrane i pića nastaviće da zahtevaju ugljen-dioksid kao sirovinu," rekao je Lino Sonen iz "Frontier Economics". Druga potencijalna upotreba uključuje proizvodnju građevinskog materijala ili biotehnologije.
"Da bi bila ekonomski održiva, tim kompanijama je potreban pristup izvorima koji mogu obezbediti dovoljne količine ugljen-dioksida," rekao je Sonen.
Za nešto takvo potreban je i dugoročni pristup, preko 20 godina, što čini neke velike emisione tačke posebno atraktivnim. Ipak, najprivlačniji izbor za emitere mogao bi biti trajni skladištenje.
"Trenutna pravila EU čine veoma malo verovatnim da korišćenje ugljen-dioksid, bilo za hemikalije ili e-goriva, može pobediti ekonomsku računicu njegovog jednostavnog skladištenja pod zemljom," rekao je Vangenehten.
Ako se uspešno primeni u velikom obimu, CCS bi omogućio firmama da "uštede na skupim ugljen-dioksid sertifikatima", koji su već preko 70 evra po toni, a očekuje se da premaše 100 evra u narednim godinama, "dok istovremeno obezbeđuju trajne klimatske koristi".
Na kraju, "pretvaranje ugljenika u gorivo koje će se opet sagoreti za pokretanje automobila ili aviona "samo odlaže emisiju," zaključuje Vangenehten.
(EUpravo zato.rs)
