Smešten na ušću reke Gvama i delti Amazona, leži grad Belem. Milionski grad i prestonicu savezne države Para u Brazilu, ovih dana posetiće delegati, novinari, aktivisti i naučnici iz različitih delova sveta. Razlog - COP30, kako bi se svet ponovo okupio u nameri da razgovara o sopstvenom opstanku.
Pre više od tri decenije, tačnije - 1992. godine u Riju, svet je prvi put postigao dogovor da će "štititi klimu za sadašnje i buduće generacije." Danas, 33 godine kasnije, atmosfera je unutar i van konferencijskih sala drugačija u svakom smislu.
Pre Pariskog sporazuma 2015. godine, naučnici su predviđali da će prosečna globalna temperatura dostići 4 stepena do kraja veka. Danas, zahvaljujući sporazumima, nacionalnim planovima i iskorišćavanjem obnovljivih izvora energije, taj broj se smanjio.
Na papiru ovo deluje kao napredak, ali i dalje je previše za poljoprivrednika u Španiji koji gleda u zemlju ispucalu od suše, ili stanovnika udaljenog tropskog ostrva dok nivo mora polako, ali sigurno, smanjuje njegov životni prostor i preti da ga preplavi.
Emisije gasova sa efektom staklene bašte su veće za oko 65 odsto nego 1990. godine. Globalna temperatura porasla je za oko 1,4 stepeni u odnosu na predindustrijski period, a posledice već uveliko osećamo: toplotni talasi u Evropi, požari u Kanadi, poplave u Aziji, topljenje ledenih kapa - što se nekada smatralo nezamislivim.
Borba "malih" da se njihov glas čuje
U velikim salama COP samita, mogu se čuti različita mišljenja. Predsednici malih pacifičkih ostrva govore o budućnosti njihovih tropskih rajeva - koja se meri u centimetrima nivoa mora. Za njih, svaka konferencija nije politički događaj, već poslednji apel.
"Ako se ne pojavimo, niko neće govoriti u naše ime", kaže predsednik Palaua, Surangel Vips Mlađi.
Mnogi stručnjaci upozoravaju da su ovi sastanci izgubili deo značaja. Profesor klimatskih studija Ijan Hol kaže da su postignuti rezultati "skromni u poređenju s kilometražom koja je pred nama".
Edvard Miliband, britanski ministar za energetsku bezbednost, pokušava da sačuva veru: "Kako ćete ovo uraditi bez saradnje? Ne možete sami."
Upravo u toj rečenici leži paradoks: svet koji se razlikuje po mnogo čemu, mora da pronađe način kako da sarađuje - kako bi svi imali vazduh da udišemo.
Bez konkretnih akcija - bojke i okupljanja na globalnom nivou ne znače mnogo
Brojevi možda jesu precizni, ali svet nije. Do sada, samo 30 odsto zemalja ispunjava ciljeve koje su same sebi zadale u okviru Pariskog sporazuma.
Globalne investicije u obnovljive izvore energije rastu, ali istovremeno, subvencije za fosilna goriva tokom 2023. godine dostigle su rekordnih 7 biliona dolara, prema Međunarodnoj agenciji za energiju (IEA).
Drugim rečima - dok svetski lideri govore o zelenoj tranziciji, i dalje se finansira ono što nas uništava.
Neki kritičari COP-a kažu da su samiti postali mesta za saopštenja, a ne za preokrete. Ali da li to znači da od ovakvih skupova treba da odustanemo? Mnogi se i dalje slažu da bez njih, svet ne bi imao ni okvir, ni prostor za dijalog.
Zahvaljujući ranijim dogovorima, solarna i energija vetra sada su jeftinije od uglja u više od 80 odsto zemalja sveta. Električni automobili više nisu budućnost, već sadašnjost. A ideja da se mora zaštititi više od 30 odsto kopna i mora do 2030. postala je globalni cilj, a ne utopija.
Klimatski samiti možda ne spasavaju svet - ali ga podsećaju da se još uvek može spasiti.
Izvor: SkyNews