Tuvalu je ostrvska država u pojasu Polinezije, sa površinom od svega 26 kilometara kvadratnih što je čini četvrtom najmanjom državom na svetu.
Nalazi se samo tri metra iznad nivoa mora, zbog čega je njena budućnost krajnje upitna.
Čitava populacija će možda će morati da migrira jer Tuvalu tone, ali ko će platiti nestanak jedne zemlje?
Ova država pokušava da sazna odgovor, a i Evropa bi mogla da plati ceh.
Nedavno je Međunarodni sud pravde (MSP) dao mogućnost državama da tuže jedna drugu zbog klimatskih promena.
Prvi put u istoriji svaka vlada može da bude pravno odgovorna ne samo za svoje emisije štetnih gasova, već i što nije sprečila klimatsku štetu. Istorijska uloga Evrope u podsticanju klimatske krize bi na ovaj način mogla da bude ozbiljno preispitana u pravnom smislu, prenosi "European Correspondent".
Dok Evropa nastavlja da izvozi infrastrukturu potrebnu za crpljenje fosilnih goriva, subvencioniše zagađivače i odupire se pozivima za isplatu šteta i gubitaka, odluka najvišeg suda UN jasno stavlja do znanja: odsustvo akcije je nezakonito.
U tom kontekstu, na scenu stupa i kolonijalna prošlost Evrope. Neke prekomorske teritorije Francuske, Holandije ili Velike Britanije danas se suočavaju sa egzistencijalnim pretnjama usled rasta nivoa mora i sve snažnijih oluja. Pošto su sada postavljeni pravni temelji, imaju pravo da zatraže od Evrope odštetu.
Pravna revolucija usled klimatskih promena
Mišljenje MSP-a predstavlja tihu pravnu revoluciju u međunarodnom klimatskom pravu. Jasno je naglašeno da države ne mogu da deluju, ili da ne deluju, a da to ostane bez posledica.
Prema toj odluci, zemlje imaju obavezu da smanjuju emisije gasova sa efektom staklene bašte, štite ljudska prava od posledica klimatskih promena i da svoje nacionalne politike usklade sa naučno zasnovanim ciljevima.
Neispunjavanje tih obaveza može se smatrati kršenjem međunarodnog prava što otvara prostor za pravne zahteve - restituciju, kompenzaciju, pa čak i naredbu za prekid štetnih aktivnosti.
"Ovo je pitanje planetarnih razmera koje ugrožava sve oblike života", rekao je predsednik MSP-a, sudija Juđi Ivasava.
Mišljenje suda ne povlači stvaranje novih ugovora, već tumači postojeće međunarodno pravo, uključujući ekološke principe, ljudska prava i Pariski klimatski sporazum. Odluka se već citira u sudnicama i očekuje se da će oblikovati buduće presude, čime bi se njen autoritet prostirao mnogo dalje od Haga.
Za one koji su na prvoj liniji klimatske krize, poput država sa niskom nadmorskom visinom, zajednica na udaru suša i ljudi raseljenih usled promene klime, ovo mišljenje nudi nešto što im je dugo bilo uskraćeno: put ka pravdi.
Zašto Evropa treba da bude zabrinuta?
EU i njene članice su među najvećim istorijskim zagađivačima - Evropljani u proseku emituju skoro 70 odsto više gasova staklene bašte po osobi, u odnosu na svetski prosek. Od industrijske revolucije, evropske zemlje sagorevaju fosilna goriva u ogromnim količinama, čime su odgovorne za oko 22 odsto ukupnih emisija otkad postoje merenja.
Istovremeno, mnoge zemlje koje danas najviše trpe posledice klimatskih promena, kao što su Tuvalu, Vanuatu, Gvajana ili Mozambik, bivše su evropske kolonije. Neke teritorije koje su i dalje pod vlašću Evropljana, poput Francuske Polinezije ili Karipskih Holandskih ostrva, spadaju među najranjivije regione na svetu. Njihov doprinos krizi je zanemarljiv, ali su posledice koje trpe ogromne - rast nivoa mora, jače oluje, nesigurnost u snabdevanju hranom.
Evropske klimatske politike često promovišu visoke ciljeve i moralno vođstvo. Ali dok obećavaju akciju, Evropa i dalje izvozi infrastrukturu za fosilna goriva, subvencioniše zagađivače i odlaže fondove za "gubitke i štetu" uzrokovane promenom klime. Taj jaz između reči i dela odavno izaziva kritike. Sada, postaje i pravni rizik.
"Oni koji su najmanje doprineli ovoj krizi zaslužuju zaštitu, odštetu i budućnost", rekao je Višal Prasad iz organizacije "Studenti Pacifičkih ostrva za borbu protiv klimatskih promena", jedne od grupa koje su pokrenule MSP da donese revolucionarnu pesudu.
Oklevanje Evrope da plati za štetu iz prošlosti i sadašnjosti nije samo licemerno, smatra se da će biti i neodrživo u pravnom smislu.
Suočavanje sa kolonijalnom prošlošću
Dr Margareta Veverinke-Sing, stručnjakinja za međunarodno pravo u sektoru održivosti, rekla je da mišljenje suda daje podršku slučajevima koje naziva "pravnom dekolonizacijom".
"To se posebno odnosi na ranjive zemlje i prekomorske teritorije, a odluka suda potvrđuje da države mogu biti odgovorne za klimatsku štetu ako ne ispune svoje obaveze", izjavila je za "The European Correspondent". Uspeh pred sudom i dalje zavisi od toga da li se može dokazati jasna veza između nastanka štete i delovanja države, "ali je to sve izvodljivije. Ovo je veliki korak ka preuzimanju odgovornosti".
MSP je praktično rekao da se klimatska pravda ne može odvojiti od istorijske nepravde. Države koje su bogatstvo sticale na eksploataciji i industrijalizaciji, velikim delom podstaknutoj kolonijalnim širenjem, sada se suočavaju sa pravnim obavezama prema onima nad kojima su nekada vladale.
Čak i pre ove istorijske odluke, neke evropske prekomorske teritorije su već pokretale tužbe protiv svojih matičnih država zbog klimatske neaktivnosti. U januaru 2024, holandski "Greenpeace" i stanovnici holandsko-karipskog ostrva Boner tužili su holandsku vladu zbog neadekvatne zaštite ostrva od klimatskih posledica. Holandski sud je u septembru 2024. dozvolio da slučaj ide dalje. Slično tome, u junu ove godine, francuske nevladine organizacije osporile su Nacionalni plan prilagođavanja Francuske jer nije dovoljno uzeo u obzir ranjivost prekomorskih teritorija.
Prekomorske teritorije koje su još uvek pod vlašću evropskih država mogle bi, teoretski, da tuže svoje matične države zbog neadekvatne zaštite od klimatskih promena. Iako bi ti slučajevi otvorili složena pitanja pravnog statusa i samoopredeljenja, princip je sada jasan: čak i unutar hijerarhijskih ili postkolonijalnih odnosa, klimatska nebriga je razlog za pozivanje na pravnu odgovornost.
Evropski pravni standardi pred velikim testom
Posledice mišljenja MSP-a ne odnose se samo na međunarodne tužbe. Na tlu Evrope, ta odluka može potkopati i zakonodavstvo EU koje ne ispunjava klimatske obaveze, uključujući i najvažniji evropski klimatski okvir: Zeleni dogovor (European Green Deal).
Prema zakonima EU, države članice moraju da smanje emisije za najmanje 55 odsto do 2030. i da postignu nultu neto emisiju do 2050. godine.
Ali presuda sada podiže igricu na viši nivo jer se jasno navodi da klimatski planovi moraju da predstavljaju "najvišu moguću ambiciju" i budu usklađeni sa ograničenjem zagrevanja na 1,5°C. Neuspeh bi označio kršenje i političkih i pravnih obaveza.
To stavlja dodatni pritisak na aktuelne napore EU da oslabi ili odloži zelene zakone, naročito kroz tzv. paket Omnibus I koji ima za cilj da "umanji" delove Zelenog dogovora, poput obnove prirode i ograničenja zagađenja vazduha. Pravni analitičari upozoravaju da bi svaki pad ambicije sada mogao biti osporen pred sudom, a onda i potencijalno proglašen nezakonitim.
"Svaki novi zakon ili klimatski plan meriće se prema cilju od 1,5°C", rekao je Dejvid Fridlinger, partner u advokatskoj kancelariji "Cirio".
"Ako donosioci odluka u EU ne dokažu da ti planovi ne slabe klimatske ambicije EU, velika je verovatnoća da će biti oboreni pred sudom", objasnio je.
Zabrinutost deli i Cvetelina Kuzmanova, ekspertkinja za klimatske finansije sa Univerziteta u Kembridžu.
"Trenutni politički pravac u Briselu preti da nas vrati bar deceniju unazad", rekla je tvrdeći da promene kaskaju za standardima koje su već postavile vodeće kompanije.
Ukratko, MSP je dodao pravnu snagu argumentima koji su do sada bili svedeni samo na moralna načela. Klimatske politike Evrope više neće ocenjivati samo Brisel - sada ih procenjuje i međunarodno pravo.
(EUpravo zato/European Correspondent)