Nakon rekordno tople 2024, meteorološka situacija u decembru prošle godine je iznenadila mnoge.
Naime, zbog pada temperature, kiša koja je padala 23. decembra pretvorila se u sneg, čime se formirao snežni pokrivač dubine 15 do 20 centimetara. Ovaj sneg je paralisao saobraćaj u Beogradu na nekoliko dana, dok nam je sa druge strane, prvi put of 2015. godine, priuštio Novu godinu sa snegom – doduše minimalnim (2 cm u toku novogodišnje noći), piše Klima 101.
Ali sneg koji je pao u decembru, ispostavilo se, nije bio vesnik posebno hladne zime. Beograd su obeležili prosečno topli decembar, i promenljivi januar i februar – ali i pored povremenih hladnijih perioda snežni pokrivač bio je daleko ispod onoga što je nekada bio zimski prosek.
Šta je uopšte danas jedna prosečna zima u Beogradu?
Nekada je prosek u Beogradu bio oko 35 dana sa snežnim pokrivačem u toku sezone
Čini se da je postalo „normalno” da imamo zime bez snežnog pokrivača, ali se, takođe, mi malo stariji sećamo i „pravih” zima sa snegom, sankanja u gradovima i uopšte prisutnih belih pejzaža u celoj zemlji.
Šta kažu podaci? Sredinom 20. veka, to jest u proseku za period od 1961. do 1990. godine, Beograd je imao oko 35 dana sa snežnim pokrivačem u toku jedne sezone, što je više od jednog celog meseca.
Ova brojka se odnosi na celu snežnu sezonu, od najranije novembra do najkasnije aprila, mada se većina snežnog pokrivača beleži u toku tzv. meteorološke zime, odnosno od početka decembra do kraja februara.
Sa druge strane, ovogodišnja zima je Beograđane do sada počastila sa svega 14 dana sa snežnim pokrivačem, odnosno samo 40% nekadašnjeg proseka.
Da bismo bolje razumeli koliko smo daleko od nekadašnje normale: tokom marta i aprila bi morao da se dogodi dodatan 21 dan sa snežnim pokrivačem samo kako bi se nadoknadio manjak iz zimske sezone, i kako bismo dobili sezonu snega koju bismo pre pola veka nazvali – prosečnom.
U poslednjih 10 godina jedino je 2018. bila iznad proseka i to vrlo malo. Ako izuzmemo 2018. godinu, poslednjih 12 godina u Beogradu je imalo broj dana sa snežnim pokrivačem ispod proseka.
Ista informacija je možda jasnija ako se prikaže sa nekadašnjom normalom kao osnovom, a sa konkretnim godinama kao odstupanjima od „prosečne” brojke od 35 dana sa snegom:
Kao što se može videti, sezone bez snega nisu istorijski nezabeležene – primera radi, zime 1949/50, 1959/60. ili 1970/71. bile su siromašne snegom čak i po našim današnjim merilima. Ali u poslednjih 75 godina nikada nismo imali ovako dugačak niz godina bez izrazito snežne zime – one koju vezujemo za „zimske čarolije”.
Drugim rečima, nekadašnji prosek po svemu sudeći više ne važi.
Sneg će se manje zadržavati čak i nakon intenzivnih padavina
Razlog za ovakvo stanje stvari su, naravno, klimatske promene. Kao rezultat nekontrolisane emisije gasova sa efektom staklene bašte, globalno gledano, srednja temperatura vazduha je porasla u poređenju sa predindustrijskim periodom za oko 1,1 °C, i nastaviće da raste u budućnosti.
U Srbiji, zemlji koja se nalazi u tzv. vrućoj tački gde su posledice klimatskih promena intenzivnije, srednja temperatura vazduha porasla je znatno više, za 1,8 °C.
Naizgled ovako „mali” porast prosečne temperature vazduha zapravo je najmanji problem. Zadržavanje dodatne energije u klimatskom sistemu dovodi do toga da se ekstremni vremenski i klimatski događaji dešavaju sa većom učestalošću, ali dovodi i do izmenjenih režima različitih meteoroloških pojava.
Jedna od tih pojava čiji je režim izmenjen usled klimatskih promena je naravno i – sneg.
Klimatolozi uveliko upozoravaju na potencijalne promene u režimu snega koje mogu, pored saobraćaja i energetike, negativno uticati i na krucijalne sisteme kao što su biodiverzitet, poljoprivreda, vodosnabdevanje i dr.
Ovi sistemi su ugroženi i zbog jedne naizgled paradoksalne situacije: usled klimatskih promena u budućnosti će potencijalno biti više intenzivnih padavina, uključujući i intenzivnog snega, ali će se zbog više prosečne temperature taj sneg kraće zadržavati. Ovako neintuitivni scenariji su posledica složenosti klimatskog sistema i efekata klimatskih promena.
Jedan od boljih pokazatelja zadržavanja snežnog pokrivača predstavlja broj ledenih dana, odnosno dana kada maksimalna dnevna temperatura ne prelazi 0 °C, s obzirom da se sneg topi na temperaturama iznad nule.
Osmatranja pokazuju da se broj ovih dana smanjuje iz godine u godinu, a projekcije da će se njihov broj, nažalost, dodatno smanjivati i u budućnosti.
Ali, kao što je epizoda sa relativno malim brojem dana sa snežnim pokrivačem bilo i ranije, i u budućnosti će verovatno biti još zima sa natprosečnim snegom. Promena normale ne znači promenu svake pojedinačne sezone.
Ali klimatske projekcije nam ukazuju na to da će u budućnosti biti više zima karakterističnih po tome da se sneg kraće zadržava – a samim tim će i broj dana sa pokrivačem biti u proseku manji.
To ne treba da nas obeshrabri, već upravo suprotno, da nas motiviše na akciju. Primera radi, jedna mera adaptacije je i zasejavanje oblaka radi pospešivanja snežnih padavina, što može da smanji različite rizike – od turizma do poljoprivrede, gde sneg može drastično pomoći sadnicama da prežive zimu.
Takođe, smanjivanje emisija gasova staklene bašte na globalnom nivou neće tek tako preokrenuti procese kojima svedočimo, ali hoće usporiti njihov razvoj, uključujući i tendenciju ka sve ređem snežnom pokrivaču.
Autor teksta je Darko Savić, istraživač pripravnik na Fizičkom fakultetu u Beogradu. Njegova oblast interesovanja je fizika oblaka, sa akcentom na interakciji oblak-aerosol i modifikaciji vremena.
(EUpravo zato/Klima 101)
