Nasred Jadrana postoji jedno ostrvo koje nećete pronaći na razglednicama, ali ćete ga zauvek nositi u srcu ako ga jednom posetite.
To je Sušac, usamljeni kamen u plavetnilu, daleko od kopna, civilizacije i svakodnevne buke. Ostrvo na kojem, zvanično, živi samo jedan čovek - svetioničar i kome povremeno, mada na drugom kraju, društvo pravi pastir koji dovozi ovce na ispašu.
Kako kaže naš sagovornik, V.A. koji je letos posetio ovo ostrvo, "to je mesto gde dan ne meriš satima, već ritmom vetra i šapatom talasa".
Do Sušca se ne stiže lako. Od Lastova do njega treba ploviti ribarskom barkom više od dva sata. Ali čim zakoračite u tu modru pučinu, shvatite da ste krenuli ne samo na putovanje kroz prostor, već i kroz sebe.
"Telo mi je samo pronašlo ritam talasa. Glava mirno u centru, kukovi prate barku. Nije mi bilo muka. Samo zahvalnost što postojim tu gde jesam", priča naš sagovornik.
Sušac iz daljine izgleda kao usamljeni komad stene, bačen u more. Na jednoj strani uzdiže se u brdo, dok se s druge strane strmo spušta u more. Postoje samo dva mesta na kojima može da se pristane. Iznad svega, kao tiha straža čoveka nad prirodom, stoji veliki svetionik - svedok vekova, oluja i samoće.
U maloj uvali, gde se barka vezuje, čekali su lanternistu, čoveka koji živi mesec dana na ostrvu, pa se mesec dana vraća kući.
Dok su čekali, V.A. pamti šum vetra, miris slanog mora, krike sokolova koji u stenama prave gnezda.
"Taj trenutak tišine nije bio prazan. Bio je pun života. Znao sam da sam bezbedan, jer postoji neko ko vodi računa", navodi on.
Prema njegovim rečima, unutrašnjost svetionika iznenađuje.
"Sve što jednom čoveku treba nalazi se u prizemlju - kuhinja, soba, kupatilo. Struja dolazi iz agregata, voda se štedi, a veče je ispunjeno večerom, bevandom i pričama u dijalektu, dok sunce nestaje iza linije mora", opisuje nam svetionik V.A.
"'Oćeš melona?" upitao ih je lanternista, jednostavno, domaćinski.
"I zaista, osećaj je kao da ste ušli u kuću starog prijatelja, samo što se ta kuća nalazi usred ničega", navodi on.
Samo vetar, more, kamen i ti
Kako ističe, noć na Sušcu je posebna.
"Toliko tiha da čujete i sopstveni dah. Svetla dalekih ostrva trepere kao zvezde na horizontu. To je osećaj beskraja. Mir i strah u isto vreme. Svet koji je stao i pustio tebe da dišeš", nastavlja on.
Jutro je stiglo nežno. Petao je zapevao, životinje su slobodno su šetale po ostrvu, jer nema ni saobraćaja, ni opasnosti.
"Samo vetar, more, kamen i ti. Na belim stazama drobljenog kamena, kroz nisko rastinje i miris soli, dan počinje bez žurbe".
Na kraju, lanternista ih je starim traktorom povezo do barke, "kao da ga ne vozi mašina, već instinkt," priseća se V.A.
I kad su se ponovo ukrcali na barku za povratak, ostalo je osećanje koje se rečima teško prenosi - na Sušcu si istinski na kraju sveta.
Čovek koji čuva svetlost
"Sve što zovemo svakodnevicom ostaje daleko iza, a ispred tebe je mir. Čista tišina. Istina prirode. I čovek koji, u tom svetu bez gužve, još uvek čuva svetlost", zaključuje naš sagovornik.
Sušac se zvanično nalazi u južnom Jadranu, jugozapadno od ostrva Lastovo, i pripada Hrvatskoj. Udaljen je od obale više od 20 kilometara, pa je često obavijen maglom i okružen moćnim morskim strujama, što ga čini teže dostupnim i još više tajanstvenim. Iako je danas nenaseljen, osim svetioničara, ostrvo ima dugu pomorsku prošlost, služilo je kao orijentir za brodove vekovima unazad.
Jedna od lokalnih legendi kaže da je ostrvo dobilo ime po tome što na njemu nema izvora slatke vode - sve se mora doneti.
Zbog toga je i nazvano "Sušac", što znači "suvo". Ali baš ta surovost i izolovanost dale su mu poseban karakter.
Mnogi veruju da je ostrvo ispunjeno energijom koja čisti duh, jer kada ostaneš sam na Sušcu, sve nebitno ostaje za tobom, a ono što jesi, to ostaje s tobom.
(M.A./EUpravo zato)
