Za "par-nepar" znaju svi oni koji su zakačili život u SFR Jugoslaviji, ili su makar bili zainteresovani da slušaju o tome. U pitanju je sistem gde su vlasnici automobila 1979. godine vozili pod posebnim režimom, nazvanim "par-nepar".
Iza toga je stajao problem sa naftom, odnosno nabavkom iste, ali neki ga danas pominju kao potencijalno dobro rešenje i za saobraćajne gužve u Beogradu.
Naime, država tada, zbog stalne devalvacije ondašnjih jugoslovenskih dinara ali i poskupljenja nafte na tržištu, nije mogla da uvozi dovoljno nafte za potrebe stanovništva pa je 3. maja 1979. uveden zakon prema kom su određenim danima mogli voziti samo vlasnici automobila s parnim, odnosno neparnim registarskim tablicama.
U praksi, to je značilo da su ponedeljkom, sredom i petkom mogla da se voze samo kola čija se registracija završavala parnim brojem. Ostalim danima na ulicama su bila ona vozila koja su na kraju imala neparan broj.
Postavlja se pitanje da li bi u današnje vreme ovaj sistem omogućio manje gužve u saobraćaju kada mnogi imaju običaj da kažu im treba "dva sata da iz Beograda stignu u - Beograd", zatim uštedu sredstava, ali smanjenje zagađenja.
Argumenti protiv
Iako je prošlo oko 30 godina od kad se primenjivao sistem "par-nepar" ljudi koji su vozili auto pod ovakvim režimom i dalje ga se sećaju kao da je "bilo juče". Možda ne pamte detalje poput onih koliko je ovakva situacija trajala, ali pamte osećaj koji su imali sve dok ona nije prošla.
Jedan stariji Beograđanin, koji se i danas dobro seća tog perioda, kaže da mu sistem "par-nepar" nimalo nije lako pao, naročito zbog porodičnih obaveza. Ističe da mu je bilo posebno neprijatno što nije mogao svakodnevno da koristi automobil u vreme kada je imao četvorogodišnje dete, pa je čitavo planiranje zajedničkog vremena van kuće morao da prilagođava tome da li tog dana sme da vozi ili ne.
Kako navodi, svakog drugog dana bio je primoran da dete budi znatno ranije kako bi peške stigli do vrtića, koji nije bio u blizini, a zatim i on na vreme došao na posao. Dodaje da je istim danima morao i kasnije da dolazi po dete, jer mu je povratak sa posla bez automobila oduzimao znatno više vremena.
"Bilo je to zaista nezgodno vreme, a najviše me je brinulo šta bi se desilo da se dete razboli i da ne mogu odmah da ga odvezem kod lekara".
Iako, kako kaže, nikada nije bio primoran da krši pravila i vozi u dane kada mu to nije bilo dozvoljeno, priznaje da mu je sistem "par-nepar" ostao u sećanju kao izvor stalne nervoze i osećaja nelagodnosti.
Argumenti za
S druge strane, brojni su oni koji smatraju da bi ovakav sistem danas rešio ozbiljne saobraćajne gužve, a to bi bilo izvodljivo, s obzirom na to da je sprska prestonica dobro umrežena gradskim prevozom.
Takođe, jedan od argumenata je smanjenje zagađenja, što bi u ovim okolnostima bilo značajno, i pomoglo bi našoj zemlji, gde je drumskin transport jedan od glavnih izvora zagađenja, da prati evropske standarde kada je u pitanju kvalitet vazduha.
Ako se gužve i pravo na disanje i čist vazduh ostave po strani, sistem "par-nepar" ima još nekoliko zgodnih prednosti. On dovodi do štednje goriva budući da se manje vozi, doduše prisilno, ali ne smeta. Štednja goriva smanjuje potrebe za uvozom nafte u trenutku velike energetske krize i smanjuje trošenje.
Hitna pomoć, vatrogasci i policija mnogo brže mogu da intervenišu. Gradski saobraćaj se obavlja brže, taksi služba je efikasnija, biciklistički entuzijasti imaju veće šanse da ne budu pregaženi. Kada je vazduh čistiji i kada su kola parkirana, građani bi se možda odlučili da za kretanje koriste noge. Mladi koji vole da izlaze u deset uveče i da se vraćaju pred zoru, morali bi u provod da idu samo taksijem ili gradskim prevozom. To bi takođe povećavalo šansu da se iz provoda vrate bezbedni.
(EUpravo zato)
