Zima je 1915. godine. Dok sneg pada na Kragujevac, oko bolnice se formira debeo sloj blata i sablasne tišine, koju tek povremeno preseče kašalj obolelih od tifusa.
U jednoj zgradi, pretvorenoj u improvizovanu bolnicu, prozori su zamagljeni od pare i grozničavih uzdaha pacijenata. Oni se bore sa bolešću koja je već odnela na desetine hiljada ljudi.
Hodnici su ispunjeni ljudima dok se između njih hitrim koracima kreću žene sa škotskim naglaskom.
Došle su iz Edinburga, Glazgova i Londona, preko mora i ratnih luka, u zemlju za koju mnoge ranije nisu ni čule. Nosile su uniforme Bolnice škotskih žena i stvarale neobičan prizor za Balkan tog vremena: žene lekari, hirurzi i vozači ambulantnih kola.
U bolnicama je sve mirisalo na fenol, mokru odeću i smrt koja je terala na očaj. Medicinske sestre radile su po dvadeset sati dnevno. Prale su krvave zavoje u ledenoj vodi, spaljivale odeću zaraženih i pokušavale da vode evidenciju dok su im ruke drhtale od temperature.
Među njima je bila i dr Elsi Inglis, žena sitnog stasa sa uverenjem da medicinski radnik ne sme da napusti ljude dok još uvek postoji neko kome je potrebna pomoć. Njene bolnice bile su strogo organizovane usred haosa.
Kako je sve počelo?
Kada je 1914. godine u Srbiji izbila epidemija tifusa, zemlja se pored rata i svime što je doneo, suočavala i sa ovom bolešću. Hiljade vojnika i civila umirale su u improvizovanim bolnicama, kada su iz Velike Britanije dobrovoljno stigle na desetine žena da im pomognu.
Savremenici su zapisali da je dr Elsi Inglis obilazila bolnice satima, razgovarala sa ranjenicima i organizovala rad medicinskih jedinica bez predaha. Bila je poznata po smirenosti čak i u najgorim uslovima.
Škotske bolničarke radile su iscrpljene, često bez dovoljno hrane i zaštite. Međutim, dr Inglis je odbijala da prekine misiju uprkos ogromnom riziku. Kada je 1915. godine počelo povlačenje i okupacija zemlje, deo njenih jedinica ostao je uz narod i vojsku.
Kroz planinske staze pune snega kretale su se kolone vojnika, izbeglica i zaprežnih kola. Ljudi su padali od gladi i iscrpljenosti pored puta, a među njima su išle žene koje nisu morale da budu tu.
Nosile su decu preko zaleđenih reka. Delile poslednje konzerve hrane. Previjale promrzline u napuštenim štalama i manastirima.
Srbi su ih kasnije slavili kao heroine, u tu čast je u Beogradu podignut i spomenik posvećen doktorki, a zanimljivo je i da je ona prva žena koja je dobila Orden belog orla.
1916. godine, odlazi u Odesu na ratište. Međutim, već sledeće godine se vraća kući u Škotsku gde umire od raka.
Želja koja se ostvaruje
Velika želja dr Elsi Inglis bila je da se nađe na Solunskom frontu, što joj se na neki način i ostvarilo osnivanjem memorijalne bolnica sa imenom Bolnica škotskih žena - jedinica "dr Elsi Inglis", 8. marta 1918. godine.
U podnožju Kajmakčalana, na 100 km od Soluna, Škotlanđanke su se tu pozicionirale kako bi železničkom prugom evakuisale bolesnike i ranjenike. Jedinica je radila sve do aprila 1919. godine, kada je u Sarajevu završila svoje delovanje.
Više od jednog veka kasnije, medicinske sestre i tehničari i dalje nose teret kriznih vremena.
Tokom pandemija, ratova, masovnih nesreća i humanitarnih kriza upravo oni su ti koji provode najviše vremena uz pacijente. Baš kao i bolničarke iz Prvog svetskog rata, njihov posao retko izgleda herojski na način na kojim nam to dočaravaju filmovi i popularna kultura.
Njihovo herojstvo je najčešće skriveno u sitnicama: u noćnim dežurstvima, podršci koju pružaju pacijentima kad kraj sebe nemaju nikoga svog i odluci da ostanu tu i kada su iscrpljeni.
Priče o škotskim bolničarkama iz vremena Velikog rata i danas deluju iznenađujuće savremeno. I tada, kao i sada, medicina nije bila samo pitanje znanja i procedura, već i ljudske izdržljivosti, empatije i spremnosti da se pomogne drugome uprkos strahu.
Razlika je samo u uniformama i tehnologiji, osećaj odgovornosti prema ljudskom životu ostao je isti.
(EUpravo zato)
