Ambasadorka Francuske u Srbiji Florans Ferari: Jednakost počinje od načina na koji odgajamo decu

U sistemu u kom se od malih nogu uči da su znanje i rad jedina prava valuta, a ne pol ili poreklo, ideja ravnopravnosti predstavlja podrazumevanu vrednost. Tako ambasadorka Francuske u Srbiji Florans Ferari opisuje francusko školstvo u kojem je odrastala, uz dodatno objašnjenje da je u pitanju sistem koji počiva na zaslugama.

Ova neslavna brojka ambasadorki u našoj zemlji dokazuje da mnoge evropske države još uvek nisu dostigle nivo Francuske, koja je 2019. godine feminističku diplomatiju postavila u samo srce svoje spoljne politike i tako poručila da se pitanja mira, bezbednosti, razvoja, trgovine ili klimatskih promena ne mogu rešavati bez rodne perspektive. Time se svrstala među prve zemlje koje su ovaj pristup formalizovale, uz Švedsku, Kanadu i Luksemburg.

U praksi, to znači da se rodna ravnopravnost u ovoj evropskoj državi uzima u obzir kad se govori o miru i bezbednosti, o razvojnoj pomoći, trgovini, klimi, digitalnim pravilima. I na taj način su uspeli da razbiju stereotip da je diplomatija svet muškaraca, tamnih odela i borbe za uticaj.

Ali kako izgleda ta politika kada se spusti s nivoa državne strategije na nivo privatne karijere? Kako je biti žena u diplomatiji koja se menja, ali u kojoj su ambasadorske i ministarske pozicije i dalje pretežno muške? O sopstvenom obrazovanju u sistemu koji počiva na ideji jednakosti, o predrasudama koje su žene često same usvajale, o potrebi da se stručnost stalno dokazuje i o činjenici da inkluzivniji timovi daju bolje rezultate, govori nam ambasadorka Francuske u Srbiji.

Dolazite iz zemlje koja prednjači u politikama rodne ravnopravnosti. Kakvo je bilo vaše lično iskustvo tokom školovanja?

Deo detinjtsva sam provela u inostranstvu (Maroko, Austrija), ali sam se uvek školovala u francuskom obrazovnom sistemu, koji promoviše jednakost za sve, bez obzira na poreklo ili pol. Ono što je u tom sistemu važno jesu zasluge. Pošto potičem iz porodice nastavnika, čvrsto verujem u ovaj sistem, koji se naziva republikanski, čak i ako ga nije uvek lako sprovesti. Na Sorboni i na fakultetu političkih nauka, gde sam spremala konkursne ispite za državnu službu, bilo je podjednako žena koliko i muškaraca, i često su žene bile bolje. Ali bilo u školi ili na univerzitetu, čak i u zemlji gde je jednakost između muškaraca i žena veoma važna, moglo je biti (nesumnjivo više u moje vreme nego danas) društvenih predrasuda koje su same devojke usvojile kao obrazac: često su bile manje sklone da govore u javnosti, da se ističu, da zauzmu mesto koje im pripada; neke su strahovale, više od muškaraca, da bi određene profesije teško mogle da budu usklađene s privatnim životom.

Rodna ravnopravnost podrazumeva politike, naravno, ali je to i promena društvene svesti koja počinje u privatnoj sferi i načinu na koji odgajamo decu, dečake i devojčice: profesionalna ravnopravnost podrazumeva ravnopravnost kod kuće. Moja porodica je igrala važnu ulogu u tome i mislim da sam imala veliku sreću: iz svog odrastanja sam naučila da, i profesionalno i lično, sve mogu i da mi je sve dostupno.

Iako se broj žena u diplomatiji povećava, one su i dalje nedovoljno zastupljene na najvišim funkcijama, kao ambasadorke, šefice misija ili ministarke spoljnih poslova. Koliko je izazovno biti žena u diplomatiji?

Stvari idu napred, iako još nismo dostigli punu ravnopravnost. U Francuskoj je prva ambasadorka imenovana 1972. Kad sam se pridružila ministarstvu, bilo je devet ambasadorki. Danas ih ima 66, odnosno 37 odsto. Ako pogledamo diplomatske zajednice u različitim prestonicama, čak i u evropskim zemljama, ambasadorke su i dalje u manjini u odnosu na ambasadore (verujem da nas u Srbiji, na primer, ima 12 od ukupno 74 izaslanika). Ipak, mi nismo više izuzeci - sada smo deo pejzaža. 

Dakle, danas je nesumnjivo manje komplikovano nego što je bilo pre nekoliko decenija, ali izazovi ostaju. Na primer, smatram da isuviše često moramo da se pravdamo: ne, nismo imenovane zato što smo žene, već prvenstveno zato što posedujemo veštine koje decenijama nisu bile dovoljno uvažavane. Nesumnjivo je da svaka od nas ima slična iskustva, koja su sada jasno identifikovana i dokumentovana, kao što su: da glas žene često ima manju težinu na sastancima, da se, čak i ako nosi istu poruku, žensko mišljenje u suštini manje sluša i tako dalje. Ipak, biti svestan problema je dobar početak i trebalo bi da pomogne da zajedno napredujemo. Dokazano je da inkluzivniji timovi postižu bolje rezultate, u diplomatiji kao i drugde.

Tokom karijere službovali ste u više različitih zemalja. Kakva su vaša iskustva i da li se sve te zemlje suočavaju sa sličnim izazovima?

Tokom moje 30-godišnje karijere, provela sam skoro 15 godina u inostranstvu, na prilično različitim pozicijama i u raznim kontekstima. Ovo je moje drugo ambasadorsko mesto. Radila sam mnogo u evropskoj multilaterali, posebno u Briselu, gde glavni izazovi uključuju ubeđivanje drugih da vode ili da se priključe većini. Najviše pamtim iskustvo kada sam kao mlada diplomatkinja predsedavala radnoj grupi Saveta EU koja se bavila odnosima sa Rusijom i Istočnom Evropom tokom francuskog predsedavanja Savetom EU 2000. godine. Volela sam da budem u toj ulozi koja je znatno poboljšala moje pregovaračke veštine i osnažila samopouzdanje.

Bila sam na službi i u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova, a kasnije i u Evropskoj komisiji, gde je izazov da, u nepoznatom okruženju, uspostavite odnose poverenja i pokažete ono što je vaša dodata vrednost – a to nije uvek lako. Naravno, radila sam i u bilateralnim odnosima: kao „broj dva“ u Otavi i kao ambasadorka u Sloveniji. Na tom nivou se bavite svime: političkim, kulturnim, ekonomskim i konzularnim pitanjima. Vi ste domaćin zvaničnih poseta (u nekoliko navrata sam organizovala posete za članove vlade, premijera i predsednika Republike). Unutrašnji poslovi (koordinacija i upravljanje ambasadom) podjednako su važni kao i spoljni (odnosi sa zemljom domaćinom) i predstavljaju uslov da bi stvari funkcionisale. Kriza izazvana virusom kovid 19, kad sam bila ambasadorka u Ljubljani, bila je veoma poseban trenutak u tom pogledu.

Nikada ne bih mogla da zamislim da ću, s nameštenjem u Evropi, iznajmljivati posebne avione za evakuaciju francuskih građana, uz pomoć osoblja koje radi od kuće. Biti daleko od bliskih ljudi i svoje „baze“ tokom krize je takođe iskustvo koje je ostavilo traga na meni, a svojstveno je diplomatama (nisam mogla da vidim svoju porodicu dve godine). U svakom slučaju, na ovim različitim pozicijama oslanjala sam se na svoje lične resurse najbolje što sam mogla, a to što sam žena nije bio primarni faktor u izazovima s kojima sam se suočavala tokom ovih 30 godina, iako je i to bilo izazov, uz ostale, iako više iz offa.

Na osnovu vašeg iskustva, koje bi se lekcije mogle primeniti u kreiranju politika u Srbiji?

Odskoro sam u Srbiji pa ne mogu da dajem savete. Ne mogu se sve javne politike direktno transponovati na drugo mesto; moraju da budu prilagođene svakom okruženju i društvu. Moj utisak je da je pitanje rodne ravnopravnosti ovde jasno identifikovano, čak i ako sigurno postoje izazovi, kao i drugde, kako u privatnoj, tako i u javnoj sferi. Bila sam na nekoliko panela na ovu temu otkako sam došla. 

Koju poruku biste poslali mladim ženama koje žele da grade karijeru u diplomatiji?

To je divna profesija, iako veoma zahtevna, i profesionalno i lično. Kao da živite sto života u jednom. Ako je to zaista ono čime želite da se bavite, iz pravih razloga, ne oklevajte, samo napred. Verujte u sebe!

Ovaj tekst je deo specijalnog izdanja SpOna, novog projekta WMG fondacije. SpOna je ženska inicijativa posvećena izgradnji zajednice koja podstiče aktivno i ravnopravno učešće žena u svim sferama društva.

Želja nam je da SpOna postane veza među ženama različitih generacija i iskustava, ali i most između sektora i institucija koje prepoznaju važnost rodne ravnopravnosti kao temelja održivog razvoja.

Još intervjua koji su deo specijalnog izdanja SpOna možete pročitati OVDE.