Naše telo nije robot, ono ima sposobnost prilagođavanja datoj situaciji. Stomak može da se "rastegne" i da primi još sadržaja ukoliko za tim postoji potreba - posebno ako je reč o nečem laganom i slatkom. Tekstura sladoleda, krema ili šlaga traži minimalnu mehaničku obradu, pa doživljaj punog stomaka nije isti kao kod "težih" obroka.
Stomak može da se prilagođava - mozak da ne oseća glad
U japanskom jeziku postoji izraz "betsubara", koji doslovno znači "odvojeni stomak". Naravno, nauka i medicina ne prepoznaju dodatnu fizičku pregradu u telu koja može da funkcioniše kao odvojeni sistem za varenje, ali ovaj izraz objašnjava fenomen vezan za dezert - kada naše telo reaguje kao da je uvek spremno da prihvati nešto slatko, iako su nam kapaciteti već popunjeni.
U celu priču nije uključen samo želudac - ključnu ulogu igra naš mozak. Dok se osećaj gladi na fiziološkom nivou smanjuje kako obrok privodimo kraju, "hedonistička glad" (žudnja za zadovoljstvom) ostaje aktivna. Slatkiši stimulišu sistem nagrade u mozgu, zbog čega upadamo u sistem zavisnosti od dopamina.
Ovaj mehanizam našeg mozga ima smisla ukoliko se posmatra kroz evolucionu prizmu: retki i visokokalorični izvori energije (kao što su slatke bobice ili med) bili su vredni traženja i konzumiranja - čak i nakon što bi naši preci napunili svoje stomake.
"Spoznaja sitosti"
Nakon što pojedemo nutritivno bogat obrok, neuroni u mozgu izgube interesovanje za ukuse i teksture koje dolaze nakon toga. To se zove senzorno-specifična sitost (SSS), ali kad se pojavi novi ukus - kao što je tiramisu - naglo se aktivira "centar za nagradu" u našem mozgu, i telo ponovo dobije motivaciju da jede.
Jedna od najnovijih studija na ovu temu otkriva da isti neuroni koji upravljaju osećajem sitosti, pro-opiomelanokortinoi (POMC) u hipotalamusu - mogu da pokrenu kombinaciju signala koji podstiču želju za šećerom, oslobađajući beta-endorfine i stvarajući osećaj nagrade u našem mozgu.
Paralelno sa ovim dešavanjima, nivoi hormona koji stvaraju osećaj sitosti, poput GLP-1 i peptida YY, rastu polako. Što znači da nakon završenog obroka, ljudsko telo još uvek šalje signale koji mogu da budu prekriveni željom za dezertom.
Naučnici smatraju, da naša želja za slatkim nije samo biološka, već i duboko emocionalna. Od najranijeg detinjstva čokoladna torta, kolač ili sladoled često znače nagradu ili utehu. U prilikama gde smo okruženi drugim ljudima, hrana postaje simbol zajedništva, a dezert je vizuelni vrhunac te priče.
Stoga, sledeći put kada neko na ručku izjavi da je sit, ali da " još uvek može da pojede dezert", ne radi se o slaboj volji ili protivrečnosti. Radi se o vezama tela i mozga, sistema koji nas nagrađuje za uživanje u slatkom čak i kad je glad već utoljena. I to još od perioda kada smo živeli u pećinama.
Izvor: Science alert
