Dugotrajna usamljenost može da ostavi posledice na mozak, poveća rizik od brojnih hroničnih bolesti i čak da skrati životni vek.
Stručnjaci sa Harvarda upozoravaju da usamljenost nije isto što i fizička samoća. Čovek može da živi sam, a da se ne oseća usamljeno, dok se neko okružen porodicom i prijateljima ipak, oseća veoma izolovano. Upravo taj subjektivni osećaj nedostatka bliskih odnosa povezan je sa najvećim zdravstvenim rzicima.
Podsticaj za mozak
Društvene veze predstavljaju važan podsticaj za mozak. Razgovor, rešavanje svakodnevnih problema, razmena iskustava i emocionalna povezanost aktiviraju brojne moždane mreže koje učestvuju u pamćenju, pažnji i donošenju odluka.
Kada takvih interalcija interakcije nema duži vremenski period, istraživanja pokazuju, da se povećava rizik od kognitivnog pada i razvoja demencije. Naučnici smatraju da je razlog kombinacija više faktora, manja mentalna stimulacija, češća pojava depresije, ali i promene u radu nervnog i hormonskog sistema.
Usamljenost nije samo psihološko iskustvo. Organizam je doživljava kao dugotrajan stres, zbog čega se aktiviraju hormoni poput kortizola.
Ako takvo stanje traje mesecima ili godinama, ono doprinosi razvoju hronične upale u organizmu, remeti rad imunog sistema i povećava rizik od bolesti srca i krvnih sudova, povišenog krvnog pritiska, dijabetesa tipa 2 i drugih hroničnih oboljenja.
Rizik o kom se malo zna i govori
Iako se često govori o značaju zdrave ishrane, fizičke aktivnosti ili prestanka pušenja, stručnjaci ističu da kvalitet društvenih odnosa jeste podjednako važan za dugoročno zdravlje.
Više velikih studija pokazalo je da su društvena izolacija i hronična usamljenost povezane sa većim rizikom od prerane smrti. Smatra se da je razlog kombinacija fizioloških promena, lošijeg mentalnog zdravlja i činjenice da usamljene osobe ređe traže medicinsku pomoć ili održavaju zdrave životne navike.
Iako se usamljenost često povezuje sa starošću, ona pogađa ljude svih starosnih dobi. Mlađe osobe je doživljavaju nakon preseljenja, promene posla, raskida veze ili dugotrajnog rada od kuće, dok se kod starijih često javlja nakon odlaska u penziju, gubitka partnera ili smanjene pokretljivosti.
Zbog toga stručnjaci smatraju da usamljenost treba posmatrati kao javnozdravstveni problem, a ne kao lični osećaj.
Da li uticaj može da se ublaži?
Društvene veze mogu da se obnavljaju tokom čitavog života. Nije presudan broj ljudi koje poznajemo, već kvalitet odnosa koje gradimo.
Redovni razgovori sa porodicom i prijateljima, uključivanje u lokalnu zajednicu, volontiranje, zajednički hobiji ili pridruživanje različitim grupama doprinose osećaju pripadnosti i umanjuju negativne posledice usamljenosti. Kod osoba koje se dugo bore sa ovim problemom, razgovor sa psihologom ili psihijatrom takođe predstavlja važan korak.
Usamljenost možda nije bolest, ali dokazi ukazuju da utiče na gotovo svaki sistem u organizmu. Upravo zato negovanje bliskih odnosa nije samo pitanje kvaliteta života, već može da bude i jedan od važnih temelja dugoročnog zdravlja.
(EUpravo zato/Health Harvard)