U Srbiji godišnje oboli oko 4000 pacijenata od raka želuca, od čega umre oko 1600 ljudi. Skoro 90 odsto od ukupnog broja, čini adenokarcinom želuca sa najčešćom lokalizacijom na izlaznom delu ovog organa.
Izbor terapije kod raka želuca zavisi od mesta na kom se tumor nalazi, njegove veličine i raširenosti, godinama je osnovni vid lečenja uklanjanje celog ili dela želuca sa okolnim limfnim čvorovima.
Međutim, savremena hirurgija sve više nastoji da uz potpuno uklanjanje malignog tkiva, sačuva što veći deo funkcije ovog organa. Na ovu temu je za Mejo kliniku govorio je dr Travis Grotc, hirurg-onkolog u Centru za lečenje raka ove ustanove.
Šta se dešava kad se ukloni ceo želudac?
"Ukoliko je pacijentima potrebna totalna gastrektomija, ono što gube jeste rezervoar za skladištenje čime su ograničeni na veoma male i česte obroke", objašnjava dr Grotc.
Nakon takvog zahvata, jednjak se povezuje sa tankim crevom i hrana na taj način nastavlja svoj put kroz digestivni sistem. Ipak, pacijent ostaje bez važnog organa koji je do operacije služio kao privremeni rezervoar.
Ishrana nakon uklanjanja želuca (gastrektomija) zahteva trajni prelazak na 6 do 8 veoma malih obroka tokom dana, temeljno žvakanje hrane kako bi se pretvorila u kašu i striktno razdvajanje tečnosti od jela (ispijanje 30 do 60 minuta pre ili posle obroka).
Nakon početnih faza tečne, pasirane i meke hrane, pacijenti dugoročno moraju da baziraju svoj jelovnik na lako svarljive proteine (kuvana piletina, riba, jaja, mladi sir) i kuvano povrće, dok strogo treba da izbegavaju proste šećere i slatkiše, kao i žilavo meso, gazirana pića i hranu bogatu "grubim" vlaknima.
Usled gubitka funkcije želuca, neophodna je doživotna suplementacija vitaminom B12 (najčešće putem injekcija), gvožđem i kalcijumom, uz redovne kontrole radi sprečavanja anemije i gubitka telesne mase.
Jedna od mogućnosti za ublažavanje ovih naglih promena, ali i podržavanje funkcije koja je izgubljena jeste rekonstrukcija poznata kao "J-pouch". Hirurg koristi deo jejunuma, srednjeg dela tankog creva, i oblikuje ga u kesicu nalik slovu J. Tako nastaje novi prostor u kom se hrana "zadržava" pre nego što nastavi svoj put kroz creva.
Ovakav vid rekonstrukcije ne vraća želudac u izvorni oblik i on ne može u potpunosti da zameni sve njegove funkcije. Ono što on može, jeste da poveća kapacitet za čuvanje hrane i da pacijent tokom oporavka lakše podnosi veće obroke nego što bi to mogao bez rezervoara.
Tehnika je zahtevna i ne primenjuje se kod svih pacijenata, ali dr Grotc objašnjava kako je u ovoj ustanovi koriste kao jednu od mogućnosti za pažljivo odabrane pacijente kojima je neophodno potpuno uklanjanje želuca.
Kada je to moguće, hirurzi nastoje da sačuvaju deo želuca
Drugi pravac razvoja hirurgije jeste očuvanje preostalog dela želuca, pod uslovom da se tumor može ukloniti u celosti i da takav pristup ne ugrožava konačan uspeh lečenja.
"Dugo vremena smo spasavali gornji deo želuca kad god bi postojao tumor u donjem delu, ali je izazov da se ukloni gornji deo i spase donji deo", objašnjava dr Groc sa kakvim preprekama su se suočavali on i njegove kolege kada su oavakvi pacijenti u pitanju.
Razlog za to je što kod tumora koji se razvijaju u gornjem delu želuca, bliže jednjaku, očuvanje donjeg dela je znatno komplikovanije. Stoga su se postojeće hirurške tehnike prilagođavale i unapređivale kako bi u odabranim slučajevima mogli da se uklone gornji delovi želuca, a sačuvao njegov donji deo. Na taj način pacijent zadržava deo prirodnog organa i njegove funkcije, što je važno za kasniji proces varenja i ishrane.
Nije važan samo uspeh tokom operacije, već i život nakon nje
Posle operacije raka želuca pacijenti se suočavaju sa značajnim promenama u načinu ishrane i varenja. Uklanjanje dela ili celog organa utiče na količinu hrane koju mogu da pojedu, telesnu težinu i apsorpciju pojedinih hranljivih materija.
Savremeni pristup zato podrazumeva više od uklanjanja tumora. Kada je to bezbedno i moguće, nastoji se u tome da se u što većoj meri očuva što veći deo organa ili da se njegov nedostajući deo funkcionalno nadomesti. Time se pacijentima otvara mogućnost za lakši povratak svakodnevnim aktivnostima i kvalitetniji život nakon lečenja.
Važno je, ipak, da se naglasi da ove tehnike nisu pogodne za svakog pacijenta. Potpuno uklanjanje tumora ostaje primarni cilj, a izbor operacije donosi se individualno, na osnovu karakteristika bolesti i opšteg zdravstvenog stanja pacijenta.
Zbog toga, redovne kontrole i što ranije otkrivanje tumora predstavljaju nabolji vid prevencije i put ka što fleksibilnijim merama nakon njegovog otkrivanja i procesa lečenja i oporavka.
(Eupravo zato/Mejo klinika)
