Ujutru ga nanosimo ispod pazuha, kasnije ručamo hranu pripremljenu u aluminijumskoj posudi, a ostatke zavijemo u istu. Aluminijum je jedan od najzastupljenijih elemenata u Zemljinoj kori i gotovo je nemoguće u potpunosti izbeći kontakt sa njim.
To, međutim, ne znači da se sav aluminijum koji dospe u naše telo tamo i zadržava.
Najveći deo izloženosti opšte populacije dolazi kroz ishranu, dok se aluminijum nalazi i u vodi, pojedinim lekovima, kozmetičkim proizvodima i materijalima koji dolaze u kontakt sa hranom.
Evropska agencija za bezbednost hrane (EFSA) još je 2008. godine postavila granicu za nedeljni unos od 1 mg aluminijuma po kilogramu telesne mase. Procene o izloženosti pokazale su da među ljudima postoje velike razlike u količini aluminijuma koju unose hranom.
Dezodorans nije isto što i antiperspirant
Iako se ove dve reči često koriste kao sinonimi, njihova funkcija nije ista. Dezodorans prvenstveno služi da prikrije ili smanji neprijatan miris, dok antiperspirant smanjuje znojenje. Za ovaj drugi efekat koriste se jedinjenja aluminijuma, najčešće različite aluminijumske soli.
One privremeno formiraju čep u kanalima znojnih žlezda i tako smanjuju količinu znoja koja dospeva na površinu kože. Upravo zbog toga se aluminijum u antiperspirantima godinama nalazi u centru rasprave o njihovoj bezbednosti.
Evropski Naučni komitet za bezbednost potrošača (SCCS) detaljno je procenjivao ovu izloženost. U svom mišljenju iz 2020. godine zaključio je da se određene koncentracije aluminijumskih jedinjenja mogu bezbedno koristiti u antiperspirantima, a kasnije procene, uključujući mišljenje iz 2024. godine, nastavile su da podržavaju bezbednost aluminijumskih jedinjenja u kozmetičkim proizvodima pod definisanim uslovima upotrebe.
Drugim rečima, činjenica da proizvod sadrži aluminijum sama po sebi ne znači da je proizvod opasan.
Šta je sa rakom dojke?
Ovo je verovatno najpoznatija tvrdnja koja prati aluminijum u antiperspirantima.
Logika iza straha na prvi pogled deluje uverljivo: antiperspirant se nanosi blizu dojke, sadrži aluminijumske soli, a pojedina laboratorijska istraživanja pokazala su da aluminijum utiče na ćelijske procese. Zbog toga se postavilo pitanje da li dugotrajna upotreba antiperspiranta povećava rizik od raka dojke.
Problem nastaje kada se rezultati laboratorijskih eksperimenata predstave kao dokaz da se isto događa kod ljudi. Do danas ne postoji ubedljiv naučni dokaz da korišćenje antiperspiranata koji sadrže aluminijum izaziva rak dojke.
Američki Nacionalni institut za rak navodi da nema naučnih dokaza koji povezuju upotrebu dezodoransa ili antiperspiranata sa nastankom raka dojke.
Ni epidemiološke studije nisu dale dosledan rezultat. Sistematski pregled objavljen 2023. godine, koji je analizirao dostupne studije o svakodnevnoj izloženosti aluminijumu i raku dojke, zaključio je da rezultati nisu dovoljno konzistentni da bi se uspostavila takva uzročno-posledična veza.
To ne znači da je svako pitanje o dugotrajnoj izloženosti aluminijumu zauvek zatvoreno.
Aluminijum ipak nije bezazlen u svakoj količini
Aluminijum nema poznatu fiziološku funkciju u ljudskom organizmu, a visoke doze mogu da budu toksične. Dobro je poznata njegova neurotoksičnost pri veoma visokim izloženostima.
Organizam apsorbuje samo deo aluminijuma koji unesemo. Na količinu koja će preći iz digestivnog trakta u krvotok utiču hemijski oblik aluminijuma, sastav hrane i druge supstance prisutne u digestivnom traktu.
Zbog toga aluminijum koji se nalazi u različitim proizvodima ne treba automatski posmatrati kao jednu istu stvar. On se prirodno nalazi u brojnim namirnicama, ali dospeva u hranu i tokom proizvodnje, prerade, skladištenja i pripreme.
Posebnu pažnju privlače prehrambeni aditivi koji sadrže aluminijum. U evropskom sistemu označavanja među njima se nalaze, na primer, E520–E523, odnosno različiti aluminijumski sulfati, kao i E541, natrijum-aluminijum-fosfat.
Važno je, međutim, razumeti šta znači oznaka E, ona ne znači "opasna hemikalija". Već supstancu koja je procenjena i odobrena za određenu upotrebu u hrani u EU. To, naravno, ne znači i da unošenje bilo koje količine tih supstance ne nosi rizik, zbog toga postoje maksimalno dozvoljene količine i uslovi korišćenja.
Pitanje aluminijumske folije
Još jedan čest izvor zabrinutosti jeste kuvanje ili čuvanje hrane u aluminijumskoj foliji.
Mala količina aluminijuma prelazi iz materijala u hranu, a on zavisi od različitih faktora: naročito od vrste hrane, kiselosti, temperature i vremena kontakta.
Zato nije isto umotati suv sendvič u foliju na nekoliko sati i dugo peći ili čuvati veoma kiselu ili slanu hranu u direktnom kontaktu sa aluminijumom.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) navodi da korišćenje aluminijumskog posuđa, pribora i ambalaže povećava količinu aluminijuma u hrani, ali da je uobičajeni "doprinos" iz tih izvora generalno relativno mali.
Njkorisniji pristup po ovom pitanju je da se smanji nepotrebna izloženost, a ne pokušaj da upotrebu svedemo na nulu.
Kod ljudi sa oštećenom funkcijom bubrega priča je drugačija. Bubrezi imaju važnu ulogu u eliminaciji aluminijuma, pa određene izloženosti kod njih zahtevaju dodatnu pažnju. Isto važi i za osobe koje koriste lekove sa aluminijumom u sastavu.
Aluminijum jeste supstanca koja pri dovoljno velikoj izloženosti ima štetne efekte. Ali to ne znači da je svaki proizvod koji ga sadrži opasan. Isto tako, činjenica da regulatorna tela određenu upotrebu smatraju bezbednom ne znači da je aluminijum biološki neaktivan ili da je količina izloženosti nevažna.
(EUpravo zato)
