Prema najnovijim podacima institucija Evropske unije i nemačkog Ministarstva unutrašnjih poslova, broj zahteva za azil u Nemačkoj značajno je opao tokom 2025. godine. Od 1. januara do 31. jula 2025. godine u Nemačkoj je podneto ukupno 70.011 zahteva za azil, što predstavlja smanjenje od čak 50 posto u poređenju sa istim periodom prethodne godine, kada je bilo registrovano 140.173 zahteva.
Iako je Nemačka godinama bila vodeća destinacija po broju zahteva za azil u EU, trendovi u 2025. godini pokazuju značajne promene. Prema podacima Eurostata i Agencije Evropske unije za azil (EUAA), tokom 2024. godine najveći broj zahteva podnet je upravo u Nemačkoj, oko 229.700, što je činilo 25 posto svih zahteva u Evropskoj uniji. Iza nje su bile Španija (164.000), Italija (151.100), Francuska (130.900) i Grčka (69.000).
Međutim, podaci iz prvih meseci 2025. godine pokazuju da je Španija preuzela vodeće mesto. U januaru je Nemačka imala najviše zahteva (14.920), ali već od februara i marta Španija beleži više novih zahteva nego Nemačka.
Trend se nastavio i u proleće, pa podaci iz maja ove godine pokazuju da je Španija bila zemlja sa najviše podnetih zahteva za azil u Evropskoj uniji, sa oko 12.800 novih zahteva. Slede Italija, Francuska, pa tek onda Nemačka.
Šta je razlog opadanja broja zahteva za azil u Nemačkoj?
Ministar unutrašnjih poslova Aleksander Dobrint rekao je da je smanjenje broja podnosilaca zahteva za azil u Nemačkoj rezultat doslednog odbijanja s granice osoba bez potrebnih isprava za ulazak u zemlju.
Te mere je demohrišćansko-socijaldemokratska vlada na čelu s Fridrihom Mercom uvela odmah nakon dolaska na vlast početkom maja.
Dobrint je najavio i postizanje dogovora na nivou Evropske unije kako bi se dodatno smanjio broj neregularnih ulazaka u EU.
"Mi stremimo postupku obrade zahteva za azil na spoljim granicama EU, bržim postupcima i doslednom sprovođenju deportacija", rekao je Dobrint za dnevnik Bild am Zontag.
On je najavio i žešću borbu protiv krijumčara ljudi, istakavši da država mora biti ta koja određuje ko će ući na njenu teritoriju, a ne kriminalne krijumčarske bande.
Mapa migracija u EU se menja
Najnoviji trendovi pokazuju da se migracioni tokovi u EU postepeno pomeraju od tradicionalnih destinacija kao što su Nemačka i Švedska ka novim žarištima poput Španije, Italije i Francuske. Ove promene prate promene u migracionim politikama, ekonomskim šansama, kao i percepciji samih migranata o tome gde imaju najbolju šansu za sigurniji i stabilniji život.
Dok se EU suočava sa izazovima u usklađivanju azilnih politika, ostaje jasno da će u godinama koje dolaze privlačnost pojedinih zemalja zavisiti ne samo od propisa, već i od sposobnosti društava da integrišu i prihvate nove članove.
Uprkos tome što je Nemačka godinama važila za najpoželjniju destinaciju tražilaca azila i migranata u Evropskoj uniji, novi podaci i trendovi ukazuju na to da migranti sve češće biraju alternativne zemlje za traženje azila i započinjanje novog života. Ova promena ne proizilazi isključivo iz restriktivnijih azilnih politika, već i iz šireg društveno-ekonomskog okvira u državama članicama.
Od 2025. godine, Španija je preuzela lidersku poziciju po broju novih zahteva za azil u EU. Nekada u senci Nemačke, danas je postala prva stanica za hiljade ljudi koji traže sigurnost i novi početak.
Njena privlačnost leži u više faktora. Geografski položaj čini je direktnom rutom iz Afrike, posebno iz Maroka, humaniji pristup azilu i manje restriktivne procedure olakšavaju migrantima dolazak i registraciju. Ekonomske mogućnosti u sektorima poput turizma, građevine, poljoprivrede i usluga čine je pogodnim mestom za zaposlenje, a integraciju pridošlica dodatno olakšava postojanje brojnih migrantskih zajednica.
Iako se suočava s visokim stopama nezaposlenosti, Španija je pokazala visok nivo tolerancije i otvorenosti, što je dodatno učvrstilo njen status kao glavne destinacije za migrante u EU.
Italija već dugo predstavlja prvu tačku ulaska za mnoge migrante, naročito one koji dolaze preko Sredozemnog mora. Iako je dugo bila doživljavana kao tranzitna zemlja, sve veći broj tražilaca azila odlučuje da u njoj ostane.
Nova pravila EU koja jačaju odgovornost zemlje prvog ulaska za obradu zahteva za azil dosta utiču na porast interesovanja, kao i velika potražnja za radnom snagom, posebno u neformalnoj ekonomiji i sektorima s niskim primanjima. Takođe, tu su i demografski izazovi, poput starenja stanovništva, otvaraju prostor za radne migrante.
Međutim, politička nestabilnost i rastuća antimigrantska retorika i dalje predstavljaju prepreku za kvalitetnu integraciju.
Francuska je istorijski bila jedan od glavnih centara za migracije u Evropi, naročito iz bivših kolonijalnih teritorija u Africi. Danas i dalje ostaje među najpoželjnijim destinacijama za azil, uprkos sve strožim pravilima.
Migrante privlači dugogodišnja praksa prihvatanja migranata, snažan socijalni sistem i mogućnosti za obrazovanje i zapošljavanje kao i pristupačnost državljanstva nakon određenog broja godina zakonitog boravka.
Ipak, problemi sa getoizacijom i društvene tenzije u nekim predgrađima stvaraju izazove u procesu integracije, naročito za mlađe generacije migranata.
Kvalitetan život na severu Evrope, pod oštrijim uslovima
Zemlje poput Švedske, Holandije i Belgije bile su decenijama sinonim za otvorenost i socijalnu sigurnost. Ipak, nakon migrantske krize 2015. godine, mnoge od njih su značajno pooštrile svoje politike.
Švedska je ograničila porodično spajanje i otežala dobijanje stalnog boravka. Holandija nudi visok standard usluga i sistem integracije, ali uz kompleksnu birokratiju dok Belgija ima specifičan administrativni sistem (zajednice po jeziku), što može usporiti odlučivanje o statusu.
Uprkos strožim pravilima, ove zemlje i dalje ostaju privlačne zbog visoke životne sigurnosti, jakih obrazovnih i zdravstvenih sistema i stabilnih tržišta rada.
Zemlje Istočne i Centralne Evrope poput Poljske, Mađarske i Češke ostaju na marginama kada je reč o primanju tražilaca azila. Broj zahteva u ovim zemljama je i dalje znatno niži u poređenju sa zapadnim članicama.
Razlozi su višeslojni, od izrazito restriktivne migracione politike i javnog narativa protiv migracija, preko slabe socijalna zaštita i manjka razvijenih programa integracije do malog broj postojećih migrantskih zajednica, što otežava socijalnu uključenost.
Ove zemlje se najčešće posmatraju kao prolazne stanice ka Zapadu, a ne kao trajne destinacije.
(EUpravo zato.rs)