Francuska ima mnoge divne plaže, a one koje se nalaze u Normandiji su uglavnom izuzetno vetrovite, zbog blizine okeana.
Jedna takva plaža - nazvana Omaha - smeštena između sela Viervil-sur-Mera i Kolvil-sur-Mera, u departmanu Kalvado, privlači posetioce iz celog sveta, ali ne zbog dugačke obale i primamljivog peska. Ovde je 6. juna 1944. ispisana istorija.
Na današnji dan je započeto iskrcavanje na Normandiju, jedna od najvećih i najambicioznijih vojnih invazija, poznata i kao Dan D. Smatra se da je to bila jedna od operacija koje su preokrenule Drugi svetski rat.
Krvava plaža Omaha
Ako postoji mesto na kojem se savezničko iskrcavanje umalo završilo katastrofom, onda je to bez sumnje plaža Omaha koja se nalazi u tzv. američkom sektoru. Izabrana lokacija bila je daleko od idealne za iskrcavanje amfibija. Ali, bila je i jedina realna opcija između britanskog sektora Gold na istoku i američke plaže Juta na zapadu.
Jednim delom je prožeta strmim krečnjačkim liticama koje se uzdižu iznad mora, a nasuprot tome, ispred sela Viervil, San-Loren i Kolvil nalazi se zaliv dužine 6 do 7 kilometara, gde se obala blago spušta ka strmom nasipu sve do plaže.
Zbog tog surovog reljefa, lokacija je bila izuzetno pogodna za odbranu.
Nemci su postavlili ukupno četrnaest utvrđenja, uglavnom na ulazima u uske doline koje vode s plaže ka visoravni. Ovi prilazi dodatno su ojačani protivtenkovskim zidovima, stvarajući ozbiljne prepreke za napadače. Nemačke snage strateški su rasporedile artiljeriju, mitraljeska gnezda, minobacače, minska polja i žičane prepreke kako bi odbile saveznički desant i nanele maksimalne gubitke.
U martu 1944. godine, plaža je dobila kodno ime Omaha, po gradu u saveznoj državi Nebraska. Samo tri meseca kasnije, dobila je neslavni nadimak "Krvava Omaha".
Kako je počelo iskrcavanje na Normandiju?
Iskrcavanje je počelo u 6:30 ujutro, kada je prva grupa američkih vojnika naišla na intenzivnu neprijateljsku vatru i ostala prikovana za plažu. Noćno bombardovanje iz vazduha i artiljerijska priprema s mora pokazali su se beskorisnim. Nemačka odbrana, gotovo netaknuta, zasipala je plažu vatrom, nanevši teške gubitke Saveznicima.
Skoro sva amfibijska oklopna podrška je potonula pre nego što je stigla do obale, pa je pešadija ostala bez ključne podrške. Kako su sati prolazili, situacija je postajala sve gora. Plaža, koju je plima sve više sužavala, bila je prekrivena telima, ranjenicima i olupinama uništenih vozila. Desantni čamci s pojačanjima ostajali su zaglavljeni ili su udarali u prepreke koje inženjerija nije uspela da ukloni na vreme.
Nakon više sati pakla, došlo je do preokreta. Pošto doline nisu bile prohodne zbog snažne odbrane, američki vojnici su uz neverovatnu upornost i hrabrost uspeli da se, u malim grupama, popnu uz padine i zaobiđu neprijatelja čiji je otpor ipak počeo da slabi.
Do večeri Dana D, mostobran Omaha prostirao se svega 2 kilometra u dubinu teritorije. Operacija, koja je počela katastrofalno, ipak je završena uspehom, ali po užasno visokoj ceni: više od 3.000 ranjenih, od kojih je oko 1.000 poginulo, što je petnaest puta više nego na plaži Juta.
Pakao trajao satima
Istovremeno, nešto zapadnije, bataljon je imao zadatak da se popne uz litice Point du Hoka od 30 metara kako bi uništio nemačke topove. Ova izuzetno teška misija poverena je Drugom rendžerskom bataljonu pod komandom potpukovnika Džejmsa E. Radera. Desantnim čamcima stigli su na lice mesta, a vojnici četa D, E i F izveli su neverovatno dostignuće: stigavši do vrha litice za svega nekoliko minuta, uprkos klizavim stenama, užadima natopljenim morskom vodom i paljbi branilaca. Na pejzažu koji je ličio na površinu Meseca, izrovan kraterima, usledila je žestoka borba - smrtonosnija čak i od samog penjanja.
Tamo ih je dočekalo iznenađenje. U ležištima topova nalazile su se velike drvene grede, a ne sami topovi. Naime, oni su još u aprilu pomereni ka unutrašnjosti iz bezbednosnih razloga, gde ih je kasnije pronašla američka patrola i onesposobila eksplozivom.
Za Raderove ljude tada su počeli užasni sati. Odsečeni na Point du Hoku, bez mogućnosti pojačanja, bili su na meti teških nemačkih napada. Tek 8. juna su ih spasile snage koje su napredovale sa Omahe. Od 225 vojnika koji su učestvovali u ovoj opasnoj misiji, samo 90 je ostalo sposobno za borbu, dok je skoro 80 stradalo.
Umalo da ne dođe do Dana D
Samo nekoliko meseci pre invazije na Dan D, vrhovni saveznički komandant Dvajt D. Ajzenhauer i britanski premijer Vinston Čerčil sukobili su se zbog kontroverznog plana. Ajzenhauer je želeo da preusmeri savezničke strateške bombardere, koji su do tada gađali nemačke industrijske pogone, kako bi umesto toga ciljali ključnu francusku infrastrukturu.
Za Ajzenhauera, ova promena u planu bombardovanja bila je očigledna potreba. Sa druge strane, Čerčil i Artur "Bombarder" Heris, šef komande strateških bombardera Kraljevskog vazduhoplovstva (RAF), nisu tako mislili. Heris je smatrao da je to rasipanje resursa, dok je Čerčil bio zabrinut zbog kolateralne štete na teritoriji važnog saveznika. Suočen s ovim otporom, Ajzenhauer je zapretio da će podneti ostavku.
Pretnja je uspela, a bombardovanje je sprovedeno kako je Ajzenhauer zamislio.
Ključni delovi operacije nisu išli po planu
Strategija za Dan D podrazumevala je da se obale pripreme za dolazak savezničkih trupa snažnim bombardovanjem nemačkih artiljerijskih položaja, kao i uništavanjem ključnih mostova i puteva kako bi se sprečilo nemačko povlačenje i dovođenje pojačanja. Padobranci su, zatim, morali da se spuste dublje ka kopnu i zauzmu strateške položaje.
Međutim, skoro ništa nije išlo po planu.
Delimično zbog lošeg vremena i slabe vidljivosti, bombarderi nisu uspeli da unište ključnu artiljeriju, posebno na plaži Omaha. Mnogi padobranci su se spustili daleko od predviđenih lokacija i time su postali laka meta za nemačke snajperiste. Tokom kopnene invazije, cela flota amfibijskih tenkova potonula je u olujnom moru i nikada nije ni stigla do obale.
Uprkos svemu tome, savezničke trupe su zahvaljujući ogromnoj upornosti uspele da ostvare cilj.
Prilikom planiranja napada, saveznički vojni lideri bili su svesni da bi broj žrtava mogao biti ogroman, ali su smatrali da je to cena koja mora da se plati kako bi se uspostavilo uporište u Francuskoj.
Nekoliko dana pre akcije, jedan od glavnih stratega rekao je Ajzenhaueru da bi samo među padobrancima gubici mogli da dostignu 75 odsto.
Teško je utvrditi broj žrtava
Do dana današnjeg se ne zna tačan broj žrtava Dana D.
Kada se pre tridesetak godina pojavio plan da se podigne spomenik žrtvama Dana D, procene savezničkih žrtava varirale su od 5.000 do 12.000. Vojni zapisi su jasno pokazivali da su hiljade vojnika poginule tokom početnih faza višemesečne normandijske akcije, ali nije bilo jasno kada su mnogi od njih tačno stradali.
Danas se procenjuje da je 6. juna 1944. poginulo 4.414 savezničkih vojnika, uključujući 2.501 Amerikanca. Međutim, spisak još nije potpun, pa identifikacija poginulih i dalje traje.
(EUpravo zato)
