Bivši predsednik Evropske centralne banke (ECB) i nekadašnji premijer Italije, Mario Dragi, nedavno je javnosti predstavio svoj izveštaj koji se tiče budućnosti Evropske unije i njene konkurentnosti u svetu.
Ova analiza bavila se dijagnozom stanja evropske ekonomije i njene mogućnosti da opstane u novim tržišnim okolnostima, kao i različitim konkretnim merama reformi. Deo predloga tiče se načina funkcionisanja Evropske unije, poput veće centralizacije i uprošćavanja procedura, ali i drastičnog povećanja investicija kroz zaduživanje na nivou cele Unije.
Izveštaj je naišao na različite interpretacije, gde su neki akteri u Nemačkoj, poput ministra finansija Lindnera bili više kritični prema njemu, dok su ga drugi hvalili i smatraju ga za korak u pravom smeru.
Značajan deo ovog izveštaja već se našao u planu nove Evropske komisije Ursule fon der Lajen, koja će do 2029. biti na čelu Unije i čija su ovlašćenja po pitanju ekonomije ili trgovine dosta široka. Deluje da će uprkos protivljenju dela članica i javnosti, Unija ići u smeru značajnog dela sugestija bivšeg predsednika ECB-a. Zbog toga je važno analizirati kako će se te mere odnositi na Srbiju, s obzirom da je naša država ekonomski i geografski vezana za EU.
Za početak, prva mera koje može imati uticaja na Srbiju je povećano godišnje investiranje na nivou cele Unije koju je Dragi predložio. U izveštaju stoji predlog da bi taj nivo morao da bude oko čak 800 milijardi godišnje, što bi se realizovalo kroz zajedničke obveznice na nivou EU, jer se kao entitet ona može povoljnije zadužiti od pojedinačnih članica. Ova potrošnja bi bila ekvivalent oko 4% BDP-a svih država članica i na nivou tri Maršalova plana mereno u tadašnjim vrednostima. Na sličan način, iako za drastično manje iznose, Brisel se zaduživao tokom pandemije, te sam metod ne bi bio novina, već je pitanje obima.
Ukoliko Evropska unija odluči da iskoristi ovaj alat u ovom ili nekom drugom finansijskom obimu, to će gotovo izvesno imati posledice po srpsku ekonomiju. Razlog za to je što je kada se radi o robnoj razmeni Evropska unija glavni partner Srbije, te je u 2023. u Uniju izvezla oko 18 milijardi dolara vrednosti, dok je u Kinu i Rusiju izvezla po tek milijardu dolara vredne robe. Osim same trgovine, značajan deo srpske privrede vezan je za evropske lance snabdevanja, uključujući i nemačke lance snabdevanja u sferi automobilske industrije.
Dodatni dostupan kapital za evropske kompanije koje posluju u Srbiji ili koje mogu doći u Srbiji kroz „friendshoring“ zbog dodatnih dostupnih sredstava, bi bio dobra vest. U velikoj meri naša privreda zavisi od zdravlja evropske privrede, te trenutni manjak kapitala i osrednje poslovanje velikih evropskih giganta zbog međunarodne konkurencije, loše utiče i na podružnice ovih kompanija u Srbiji i kupovnu moć evropskih građana i privrede za proizvode koji dolaze iz Srbije. Veća evropska potrošnja i investiranje bi bila pozitivna tendencija za Srbiju, jer bi osnažila postojeće lance snabdevanja i naša zemlja bi izvesno generisala nove evropske investicije.
Budućnost rudarstva
Drugi važan faktor iz izveštaja Marija Dragog je i pitanje rudarstva, odnosno nova strategija koju u ovoj sferi predlaže izveštaj. Ovo pitanje našlo se u drugoj oblasti izveštaja koje se tiče „dekarbonizacije“ i smanjenja zavisnosti evropskih industrija od Kine u ovoj oblasti, uključujući i pitanje minerala potrebnih za zelenu tranziciju. U delu izveštaja o smanjivanju zavisnosti kada je reč o kritičnim sirovinama, navodi se da je njihova ponuda skoncentrisana u rukama nekolicine proizvođača, što stvara rizike za Evropu da bude upotrebljeno kao oružje protiv nje. Radi se o rudarenju i obradi ruda kobalta, litijuma, nikla, bakra i retkih elemenata Zemlje.
U ovom odeljku Srbija je definisana kao važna država, te su na mapi označene čak četiri tačke gde naša država može biti od pomoći Evropskoj uniji u cilju diversifikacije izvora. Jedna tačka je svakako litijumski projekat Jadar, o kome je u domaćoj javnosti bilo reči i koji je bio tema Memoranduma koji se tiče kritičnih sirovina i održivih lanaca snabdevanja koji je potpisan ove godine sa EU uz prisustvo nemačkog kancelara Olafa Šolca. Osim litijuma, u izveštaju su navedene i srpske rezerve nikla i kobalta na još tri lokacije, gde oni postoje u relevantnim količinama.
U ovoj sferi će Srbija dobiti dodatnu pažnju i zbog već potpisanog sporazuma, ali i zbog tendencija koje postoje u Uniji da se intenziviraju domaće rudarske operacije i sporazumi sa državama koje imaju ove rezerve. Unutar Unije samo Finska rudari nikl i kobalt, a kada se radi o litijumu postoji 10ak projekata u različitim fazama implementacije. Ukupno gledano, zbog projektovane povećane potražnje, Srbija će biti zanimljiva zemlja za evropske industrije i to izveštaj identifikuje.
Udaljavanje od uglja
Treći uticaj koji je za Srbiju važan iz navedenog izveštaja je i pitanje energetike, gde će uvećana potražnja za električnom energijom, ali i gasom, dovesti i do uticaja na Srbiju. Izbacivanje uglja iz upotrebe na kojoj izveštaj insistira, uz velike investicije u zelenu energiju poput vetra i solarnih panela, menjaće i našu energetiku. Kapital za održive izvore energije će biti sve dostupniji, a izvesno i bi nove investicije u ovoj sferi mogle da dođu u Srbiju. Međutim, našoj državi će sve teže biti da nabavlja energente iz Rusije, kao i da se oslanja na ugalj u proizvodnji električne energije za svoje potrebe. Iako to donosi prilike za mnogo održiviji energetski miks u Srbiji, doneće i potrebu za mnogo većim investicijama i reformama na kojima će Unija mnogo više insistirati.
Ukupno gledano, uticaj izveštaja Marija Dragog na Srbiju u velikoj meri je baziran na međusobnoj povezanost evropske i srpske ekonomije, posebno kroz investicije, upravljanje resursima i energetsku reformu. Ako EU bude napredovala sa ovim predloženim merama, efekti će se proširiti i van njenih granica, pritiskajući zemlje poput Srbije da se prilagode novoj ekonomskoj i ekološkoj realnosti. Srbija, budući da je geografski i ekonomski vezana za EU, može imati koristi od ovih dešavanja, ali će se takođe suočiti sa povećanim očekivanjima da se uskladi sa evropskim standardima, posebno u energetskoj održivosti i upravljanju resursima. Ova nova dinamika razvoja predstavlja izazove i prilike za Srbiju na koje će morati da obrati pažnju.