Irsko predsedavanje Evropskom unijom 2004. godine ostalo je upamćeno kao istorijska prekretnica u procesu evropskih integracija, jer je upravo tokom tog perioda, 1. maja, sprovedeno najveće proširenje u istoriji Evropske unije.
Tada je deset novih država postalo deo evropske porodice, čime je EU značajno promenila svoj politički, ekonomski i geografski identitet.
To tzv. veliko proširenje , kada je deset zemalja (Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovačka i Slovenija, Malta i Kipar), pristupilo bloku, predstavljalo je simbol ujedinjene Evrope nakon decenija podela i Hladnog rata. Ulazak novih članica označio je snažan korak ka stabilizaciji kontinenta, jačanju demokratije i učvršćivanju zajedničkih evropskih vrednosti poput ljudskih prava, vladavine prava i ravnopravnosti građana.
Danas, uoči novog irskog predsedavanja Evropskom savetom koje počinje 1. jula, to iskustvo iz 2004. godine dobija novu aktuelnost.
Evropska unija ponovo se nalazi pred pitanjima proširenja, unutrašnjih reformi i očuvanja kredibiliteta svoje politike integracija. Upravo zato, veliko proširenje iz vremena prethodnog irskog predsedavanja ostaje snažan podsetnik da je evropski projekat najuspešniji onda kada spaja političku hrabrost sa strateškom vizijom i otvorenošću prema novim članicama.
Dve decenije kasnije, to "veliko proširenje" i dalje se posmatra kao jedan od najuspešnijih trenutaka evropske integracije, ali i kao podsetnik da je Evropska unija najjača onda kada ostaje otvorena, reformski orijentisana i posvećena zajedničkim vrednostima svojih članica.
U godinama nakon proširenja, pokazalo se da je taj proces imao i snažnu ekonomsku dimenziju. Većina novih članica zabeležila je ubrzan ekonomski rast, modernizaciju privreda i jačanje institucija, dok je Evropska unija u celini dobila prošireno jedinstveno tržište, veći investicioni prostor i snažniji globalni ekonomski uticaj.
Kako su ekonomije novih članica "procvetale" nakon prijema u EU?
Ekonomski efekti proširenja Evropske unije iz 2004. godine danas su vidljivi kroz snažan dugoročni rast novih članica i ubrzano smanjenje razvojnog jaza u odnosu na "stare" članice EU.
U protekle dve decenije privrede Poljske i Malte više su nego udvostručene, dok je Slovačka ostvarila rast od oko 80 odsto. Gotovo svih deset tada novoprimljenih zemalja udvostručilo je svoj BDP po glavi stanovnika izražen u paritetu kupovne moći. Posebno se izdvaja Litvanija, koja je više nego utrostručila svoj BDP po glavi stanovnika, što je čini jednim od najbrže rastućih primera ekonomske konvergencije u EU.
Ovaj rast u velikoj meri je rezultat snažnog priliva stranih investicija i rasta izvoza, koji su postali ključni pokretači razvoja u posttranzicionim ekonomijama.
Prema analizi "Fajnenšel tajmsa", zasnovanoj na podacima MMF-a, prosečan BDP po glavi stanovnika u deset novih članica porastao je sa nivoa ispod polovine proseka EU iz 2004. godine na više od tri četvrtine tog proseka danas.
U brojkama, prosečan realni BDP po glavi stanovnika (PPP) u staroj EU iznosio je 43.158 dolara, dok je u novim članicama bio 21.200 dolara. Do 2023. godine, taj prosek u starim članicama porastao je na 49.830 dolara, dok je u novim dostigao 38.840 dolara, što pokazuje značajno smanjenje razvojnog jaza.
Dugoročni trend potvrđuje i Evropska banka za obnovu i razvoj: 1995. godine BDP po stanovniku u osam istočnoevropskih zemalja iznosio je 14 odsto nemačkog nivoa, 2003. porastao je na 26 odsto, a 2023. dostigao oko 50 odsto.
U istom periodu, BDP po glavi stanovnika u tim zemljama porastao je za 24 odsto, a EBRD procenjuje da je oko 14 procentnih poena tog rasta direktno povezano sa povećanjem izvoza nakon ulaska u EU, što se označava kao "bonus pristupanja EU".
Da li je grupno proširenje danas moguće?
Nakon što je krajem prošle godine predsednik Srbije uoči posete Briselu najavio da će Evropskoj komisiji i Evropskom savetu predložiti zajednički, "paketni" prijem država Zapadnog Balkana u Evropsku uniju, ideja je otvorila širu raspravu o tome da li je takav model uopšte izvodljiv, da li ima uporište u dosadašnjoj praksi proširenja i koliko se uklapa u dugogodišnji način na koji EU prima nove članice.
Predsednik Srbije je svoj predlog obrazložio argumentom regionalne stabilnosti, uz poruku da bi parcijalni ulasci mogli da otvore nova pitanja u regionu, ukoliko bi jedna ili dve zemlje ušle u Uniju, dok druge ostaju van procesa, postavlja se pitanje kako bi se rešavali otvoreni sporovi i pitanje granica.
Reakcija iz Brisela, međutim, ostala je uzdržana. Evropski zvaničnici su predlog saslušali, ali nije usledila konkretna politička podrška niti signal da bi se takav model mogao razmatrati kao nova strategija proširenja.
Na prvi pogled, ideja zajedničkog prijema može delovati kao logičan nastavak evropske politike prema Zapadnom Balkanu, regionu koji već decenijama teži članstvu u EU kao okviru stabilnosti, pravne sigurnosti i ekonomskog razvoja. Međutim, iz perspektive evropskih procedura i dosadašnje prakse, ovakav "paketni ulazak" nema jasan istorijski presedan kada je reč o istovremenom i formalno koordinisanom prijemu više susednih država.
Kako lideri EU danas gledaju na "grupni prijem"
Iako se u političkim raspravama sve češće pominje potreba za ubrzanjem procesa proširenja evropski lideri ostaju oprezni kada je reč o formalnom zajedničkom ulasku više država.
Ukoliko bi Brisel i bio otvoren za takvu ideju, on ne bi mogao da promeni osnovna pravila pristupanja Evropskoj uniji bez saglasnosti svih država članica, niti da zaobiđe obavezu ispunjavanja svih kriterijuma. Drugim rečima, politička volja sama po sebi nije dovoljna da redefiniše proces proširenja.
Istorijski gledano, EU jeste prihvatala veće grupe država istog dana, ali svaka od njih je prethodno pojedinačno ispunila uslove za članstvo. Čak i kada su ulasci vremenski usklađeni, oni nikada nisu bili rezultat zajedničkog "regionalnog paketa", već zbir individualno završenih pregovora.
Zbog toga bi ideja istovremenog, formalno povezanog ulaska zemalja Zapadnog Balkana predstavljala novinu u politici proširenja, politički privlačnu kao koncept stabilizacije regiona, ali i dalje suočenu sa jasnim proceduralnim i institucionalnim ograničenjima.
(EUpravo zato.rs)