Nadaleko je poznato da "turski scenario" znači potpunu stagnaciju na evropskom putu. Otkako je Erdogan dodatno centralizovao vlast i aktivno radio na suzbijanju prostora za fer i slobodne izbore, tursko članstvo u Uniji faktički je zamrznuto.
Ipak, uprkos takvim okolnostima, poseta komesarke za proširenje Marte Kos Ankari otvorilo je dileme zašto baš sada dolazi do objavljanja odnosa, kada se stanje u Turskoj nije ni na koji način promenilo.
Zato u nastavku odgovaramo šta EU dobija od te posete a šta Turska.
Šta EU ima od toga?
• Ka primirju u Ukrajini: Iako je dolaskom Donalda Trampa u Belu kuću EU dobila veliki broj glavobolja, nesporna je činjenica da se, barem po pitanju Ukrajine, sada govori o postizanju kakvog-takvog primirja. Evropska unija, koja je sa rezervama gledala na Trampove pokušaje, deluje kao da je spremija da uzme učešće u procesu kako bi se došlo do održivog rešenja.
Ideja ubrzanog, ali ograničenog članstva u samoj Uniji razvija se kao mogući deo paketa koji bi Ukrajini pružio određene garancije.
Kako se ide u pravcu stvaranja nekog vida kompromisa, EU će težiti uspostavljanju partnerskog odnosa sa Turskom, kako bi mogla da računa na ovu zemlju, koja ne samo da izlazi na Crno more, već predstavlja i drugu po jačini vojsku u NATO-u. U vreme kada se povećavaju troškovi na odbranu, Brisel vidi Ankaru kao partnera iz nužde.
• Anticipacija daljih migracija: Već sredinom 2010-ih postalo je jasno da Turska predstavlja predvorje za migrante koji su tada uglavnom iz Sirije i Avganistana dolazili i tražili put ka EU.
Deset godina kasnije, situacija, iako manje intenzivna, nije ništa manje značajna. Desnica jača širom Evrope, što se videlo i na izborima za Evropski parlament 2024. godine, te je pitanje migracija tu da ostane. Kako se zima bliži kraju, obnavljaju se i okolnosti za nastavak migracija.
Turska je do sada uglavnom bila kooperativna sa Unijom: u zamenu za migrantske kampove na turskoj teritoriji, EU je izdvajala značajne sume novca. Erdogan se, međutim, nije libio da preti da će "pustiti migrante" ukoliko EU postane gluva na turske zahteve. Kako se situacija oko Irana komplikuje, a pitanje Gaze ostaje nerešeno, EU se sprema za komplikovano leto 2026. godine i gleda na Tursku kao relevantnog partnera i na ovom polju.
• Slučaj Kipra: Iako je EU Turskoj pre više od dve decenije dodelila status kandidata i otpočela pregovore, to nije ni za milimetar pomerilo Ankaru da promeni svoj stav prema Kipru.
Iako Kipar trenutno predsedava Savetom EU, Turska i dalje odbija da ga prizna. Posledično, kiparska plovila ni danas ne mogu da uplove u turske luke, niti njihovi avioni da lete iznad turskog vazdušnog prostora.
Upravo u tom kontekstu, poseta komesarke za proširenje Marte Kos Ankari može se tumačiti kao pokušaj EU da, makar delimično, doprinese smirivanju tenzija između Turske i Kipra i otvori prostor za pragmatičniji dijalog. Iako su stavovi dve strane i dalje dijametralno suprotstavljeni, promenjene geopolitičke okolnosti podstiču EU da preuzme aktivniju ulogu u nastojanjima da se odnosi u istočnom Mediteranu stabilizuju.
Šta ima Turska od toga?
• Stabilitokratija: Erdoganova centralizacija moći nastavlja da jača iz godine u godinu. Vrhunac je predstavljalo hapšenje glavnog opozicionog kandidata i gradonačelnika Istanbula, Ekrema Imamoglua. Ipak, zbog goreopisanih okolnosti, to nije sprečilo EU da organizuje posetu komesarke Kos, sama činjenica da do te posete dolazi već predstavlja relevantan politički poen za Erdogana.
Time se, s jedne strane, reafirmiše značaj Turske kao regionalne sile, a s druge se pokazuje da EU sebi ne može da priušti da ne razgovara sa Ankarom, koliko god ona demokratski nazadovala.
• Jačanje ekonomske saradnje: Krajem 2010-ih odnosi EU i Turske su nazadovali, pre svega zbog novih problema u vezi sa Kiprom. Ipak, ključni element posete bila je najava da će Evropska investiciona banka postepeno početi da obnavlja svoje poslovanje u Turskoj.
Štaviše, Kos je prisustvovala ceremoniji potpisivanja novog kredita Evropske investicione banke u iznosu od 200 miliona evra, namenjenog malim i srednjim preduzećima koja sprovode zelenu tranziciju u Turskoj. Uz to, najavljen je i razvoj Regionalne agende povezivanja, koja ima za cilj infrastrukturno bolje povezivanje regiona Crnog mora, Južnog Kavkaza i Centralne Azije.
• Reforma carinske unije: Ono što možda nije poznato široj javnosti, ali je od velikog značaja u odnosima Turske i EU, jeste činjenica da je Turska deo carinske unije sa Evropskom unijom.
U praksi, to znači da Turska profitira od olakšanog uvoza robe iz EU i izvoza sopstvene robe na tržište Unije, pre svega kada je reč o industrijskim proizvodima i pojedinim poljoprivrednim sektorima. Ovo pitanje dobija na dodatnom značaju jer je EU potpisala sporazume o slobodnoj trgovini sa državama Merkosura i Indijom, dok je na stolu i okvirni sporazum sa SAD.
Problem leži u tome što će te treće zemlje moći po nižim carinama da izvoze i u EU i u Tursku, dok Turska neće imati pravo da izvozi u te zemlje pod istim uslovima koji važe za EU. Iako je ovo najzahtevnija tačka, na kojoj je insistirao i Imamoglu, koji je o tome tvitovao iz zatvorske ćelije – može se očekivati da će, kako se geopolitička situacija bude dodatno komplikovala, Turska snažnije insistirati na reformi carinske unije, kako bi imala veći uticaj na carinsku politiku koja direktno utiče i na nju samu.
***
Sve ovo nam govori da se može izvući jasna korelacija kada je u pitanju odnos EU i Turske na sledeći način: što je geopolitička situacija komplikovanija, to će EU biti prinuđenija da sarađuje sa Turskom.
(EUpravo zato.rs)