Rođendan poslednjeg "VELIKOG PROŠIRENJA": Šta je 10 država tada moralo da uradi da bi postalo deo EU?

Attila KISBENEDEK / AFP / Profimedia Mađari slave sa zastavama EU i Mađarske na Trgu heroja u Budimpešti 1. maja 2004. to što su postali deo EU, kao i devet drugih evropskih zemalja

U sredu (1. maja) Evropska unija obeležava 20 godina od poslednje velike runde proširenja kada je deset zemalja – Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovačka i Slovenija (zemlje CIE) i Malta i Kipar (mediteranska ostrva) – pristupilo bloku.

Pre toga, zemlje ovog regiona su usmeravale svoje napore ka članstvu u evro-atlantskim organizacijama, uz reforme svojih sistema kako bi zadovoljile uslove za pristupanje EU i NATO savezu.

Tadašnje države članice Evropske zajednice (EZ) nisu bile u potpunosti spremne da prihvate države CIE istog momenta, jer je i sama EZ bila u procesu reformi (priprema za Ugovor iz Mastrihta), ali sa druge strane, njihovo totalno odbacivanje nije bila opcija.

Umesto toga, potpisani su "Evropski sporazumi" sa zemljama CIE, Bugarskom i Rumunijom (Malta i Kipar su sporazume o pridruživanju potpisale još tokom 1970-ih godina), u periodu od 1991. godine do 1996. godine. Tim sporazumom državama nije obećano članstvo, ali je rečeno da EU prima "k znanju" njihovu želju da jednog dana postanu članice. Pored toga, sporazumi su se odnosili i na liberalizaciju trgovine, intezivnu ekonomsku saradnju i institucionalizovanu političku saradnju između EU i država CIE. Cilj je bio da se uspostave specijalne veze između potencijalnih članica i EZ/EU, da se produbi politička, ekonomska, socijalna i kulturna saradnja. Sa druge strane, od država CIE se očekivalo da poštuju ljudska prava i slobode i obezbede funkcionisanje tržišne privrede.

Šta se od država očekivalo pre proširenja?

Najvažniji kriterijumi za članstvo formulisani su u tzv. "Kopenhaškim kriterijumima" na sastanku Evropskog saveta u Kopenhagenu, 1993. godine. Prema tome, od potencijalnih članica očekivalo se sledeće:

1. da imaju stabilne institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava i ljudska prava, uključujući i da zaštitu prava manjina;

2. da imaju funkcionalnu tržišnu ekonomiju sa kapacitetom da se nosi sa konkurencijom na tržištu Evropske unije;

3. sposobnost da preuzmu prava i efikasno izvrše obaveze koje sa sobom nosi članstvo u Evropskoj uniji, uključujući ciljeve ekonomske, političke i monetarne unije.

Pored ovoga, uveden je i tzv. "apsorpcioni kapacitet," odnosno sposobnost Evropske unije da prihvati nove članove, što do tada nije bio slučaj.

Finansijska pomoć i podrška EU

Proces pristupanja je pratila finansijska pomoć i podrška Evropske unije kroz programe kao što su PHARE, ISPA i SAPARD.

PHARE program, čiji je početak datira još iz 1989. godine, prvobitno je bio namenjen Poljskoj i Mađarskoj, a kasnije je proširen na druge zemlje. Cilj ovog programa bio je jačanje javne administracije i izgradnja institucija koje bi bile sposobne za efikasno funkcionisanje u okviru EU, usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa evropskim, kao i podsticanje ekonomske i socijalne kohezije.

ISPA program, poznat i kao Instrument za strukturne politike u pretpristupnom periodu, pružao je podršku zemljama CIE u oblasti transporta i zaštite životne sredine.

SAPARD program, odnosno Specijalni pristupni program za poljoprivredu i ruralni razvoj, imao je za cilj rešavanje problema prilagođavanja u poljoprivrednom sektoru i ruralnim područjima. Ovaj program je takođe pružao podršku u usvajanju i primeni pravila i standarda Evropske unije u oblasti poljoprivredne politike.

Sve ove inicijative su imale za cilj podršku zemljama kandidatima u procesu pripreme za članstvo u EU, kao i olakšavanje integracije u evropske strukture.

Zvanični proces

Nakon što su sve države članice Evropske unije postigle dogovor da započnu pristupne pregovore sa zemljama Centralne i Istočne Evrope, to je zvanično potvrđeno na sastanku Evropskog saveta u Luksemburgu, u decembru 1997. godine. Pregovori su započeti iste godine sa Estonijom, Kiprom, Češkom, Mađarskom, Poljskom i Slovenijom, dok su sa Letonijom, Litvanijom, Slovačkom, Maltom otpočeti 1999. godine. U slučaju Bugarske i Rumunije, pregovori su vođeni pod posebnim uslovima, zbog zahteva Evropske komisije za pojačanim naporima u oblastima vladavine prava, zaštite ljudskih i manjinskih prava, kao i borbe protiv korupcije.

Štěrba Martin / ČTK / Profimedia Slavlje na Starogradskom trgu u Pragu, gde je 30. aprila 2004. održan svečani koncert povodom ulaska Češke u EU

Sporazumi o pristupanju sa osam država CIE i dva mediteranska ostrva su potpisani 13. aprila 2003. godine, u Atini. Tokom sledeće godine, održani su referendumima u svih deset zemalja, pri čemu je pobedila opcija za članstvo u EU. Kao rezultat toga, proširenje je zvanično stupilo na snagu 1. maja 2004. godine.

Bugarska i Rumunija su potpisale sporazum o pristupanju 2005. godine, a postale su punopravne članice Evropske unije 1. januara 2007. godine.

Nagli ekonomski rast uprkos krizama

Nakon pristupanja, zemlje CIE su ostvarile značajan napredak. Njihov životni standard se poboljšao, a BDP po glavi stanovnika znatno povećao.

Tokom proteklih 20 godina, ekonomija EU je porasla za 27 odsto, a one zemlje koje su se pridružile 2004. godine su svedoci značajnog ekonomskog rasta EU.

Između 1994. i 2004. trgovina između starih i novih država članica porasla je skoro tri puta, a među novim članicama pet puta. Zemlje CIE su rasle u proseku za četiri odsto godišnje od početka procesa pristupanja do globalne finansijske krize 2008.

U dve decenije od pristupanja, privrede Poljske i Malte su se više nego udvostručile, dok je Slovačka porasla za 80 odsto.

Sedam od 10 novih država članica usvojilo je evro kao svoju valutu.

Pored toga, članstvo u EU omogućilo je pristup fondovima i programima koji su podržali ekonomski razvoj i mobilnost građana. Ovo proširenje EU je doprinelo smanjenju razlika između istoka i zapada Evrope, donoseći koristi kako novim članicama tako i celom regionu.

(JA/EUpravo zato)

TAGOVI