U Srbiji se danas reciklira između 40 i 45 odsto staklene ambalaže, dok je primena cirkularnih modela još u razvoju.
Ipak, napredak je vidljiv zahvaljujući usklađivanju sa pravilima Evropske unije i postepenom uvođenju savremenih praksi koje već funkcionišu u Evropi.
Evropska unija prednjači u ovoj oblasti, sa stopom reciklaže od oko 75 procenata, odnosno oko 11 miliona tona stakla godišnje.
U poređenju sa zemljama regiona, poput Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije, Srbija beleži bolje rezultate, ali dalji razvoj zavisiće od unapređenja infrastrukture, uvođenja depozitnog sistema i jačanja svesti građana o značaju reciklaže.
Na globalnom nivou sve više se prelazi na cirkularni model proizvodnje, u kojem se staklo ne tretira kao otpad, već kao resurs koji se neprestano vraća u upotrebu.
Ovaj pristup najzastupljeniji je u proizvodnji ambalaže, građevinarstvu i automobilskoj industriji, a donosi značajne uštede energije, smanjenje emisije ugljen-dioksida i manje otpada.
Proces cirkularnosti podrazumeva dobro organizovan lanac, od prikupljanja i sortiranja stakla, preko drobljenja i topljenja, do oblikovanja i hlađenja novih proizvoda.
Ipak, u praksi postoje izazovi, posebno u umetničkoj i zanatskoj proizvodnji, gde različite vrste stakla zahtevaju preciznu obradu, a dostupnost kvalitetno sortiranog materijala nije uvek dovoljna.
Dodatni problem predstavlja visoka cena procesa, jer topljenje stakla zahteva velike količine energije, što može biti prepreka za male radionice i studije. Takođe, rad sa recikliranim staklom zahteva specifična znanja, a edukativni programi u toj oblasti još nisu dovoljno razvijeni.
Ipak, zahvaljujući umetnicima i inovativnim preduzetnicima, stare prakse ponovne upotrebe dobijaju novo značenje. Staklo se sve više posmatra ne samo kao industrijski materijal, već i kao kreativni medij koji povezuje estetiku, održivost i savremeni dizajn.
Istovremeno, Srbija neguje dugu tradiciju staklarstva, dugu gotovo dva veka. Počeci organizovane proizvodnje vezuju se za sredinu 19. veka, kada je Avram Petronijević pokrenuo prvu fabriku stakla u tadašnjoj Kneževini Srbiji, u blizini Jagodine. Iako taj poduhvat nije dugo trajao, postavio je temelje za razvoj industrije.
Kasnije su razvoj nastavili drugi preduzetnici, a ključni trenutak bio je osnivanje fabrike u Paraćinu početkom 20. veka, koja je opstala do danas. Iako su mnoge fabrike ugašene tokom tranzicije devedesetih, nasleđe staklarstva i dalje ima važno mesto u privredi i kulturi Srbije.
Zaključak je da Srbija ima dobru osnovu, ali i jasan zadatak, da kroz ulaganja, edukaciju i saradnju sa evropskim partnerima ubrza prelazak na cirkularni model i iskoristi puni potencijal stakla kao materijala budućnosti.
(M.A./EUpravo zato/rts.rs)
