U poslednjih deset godina tržište električnih vozila prošlo je transformaciju kakva se retko viđa u energetici ili saobraćaju. Broj električnih vozila u Evropskoj uniji porastao je 36 puta – sa nešto preko 350.000 na preko 12 miliona vozila sa punjačem.
Globalna prodaja raste iz godine u godinu. Prema podacima Međunarodne agencije za energiju (IEA), globalni vozni park električnih vozila bi prema aktuelnim projekcijama mogao narasti na oko 240–250 miliona do 2030. godine, prenosi Klima 101.
Istovremeno, cene baterija pale su višestruko, čime su električna vozila postala dostupna znatno širem krugu korisnika nego pre samo desetak godina.
U tom smislu, električna vozila više nisu ni eksperiment ni nišna tehnologija. Postala su deo svakodnevne upotrebe.
Međutim, upravo tu dolazimo do ključnog nesklada koji obeležava trenutnu fazu tranzicije.
Iako se tehnologija razvija brže nego ikad, sistemi u koje se ta tehnologija uvodi (elektroenergetska mreža, infrastruktura za punjenje i modeli upravljanja potrošnjom) ne prate taj tempo na isti način.
Razlog tome nije samo tehničke prirode. Reč je o sistemima koji su razvijani decenijama za potpuno drugačiji obrazac potrošnje, u kojem su proizvodnja i potrošnja bili relativno predvidivi, a saobraćaj gotovo u potpunosti odvojen od elektroenergetskog sistema.
Elektrifikacija saobraćaja menja upravo tu osnovnu pretpostavku.
Tehnologija je spremna, ali sistem još nije
Većina aktuelnih rasprava i dalje je usmerena na pojedinačne komponente: koliko brzo raste prodaja vozila, koliko pada cena baterija ili koliko se novih punionica instalira. No elektrifikacija saobraćaja nije skup izolovanih ulaganja, već promena načina na koji funkcioniše ceo sistem.
U praksi to znači da povećanje broja električnih vozila ne dovodi automatski do učinkovitijeg ili održivijeg sistema.
Ako se punjenje događa bez koordinacije s proizvodnjom energije i bez razumevanja stvarnih obrazaca korišćenja, ono može generirati nova vršna opterećenja i dodatno opteretiti mrežu.
Drugim rečima, tehnologija je spremna, ali sistem još nije.
To se posebno jasno vidi u zemljama koje su najbrže elektrifikovale saobraćaj, poput Norveške, gde visoka penetracija električnih vozila otvara nova pitanja vezana uz upravljanje opterećenjem mreže, vremensko usklađivanje punjenja i integraciju s obnovljivim izvorima energije.
Slični izazovi sve su vidljiviji i u drugim delovima Evrope, kako se udeo električnih vozila povećava.
Planiranje infrastrukture više se ne može posmatrati odvojeno od energetskog planiranja
Zbog toga će sledeća faza razvoja elektromobilnosti biti znatno manje usmerena na vozila, a mnogo više na integraciju. Ključna pitanja više nisu koliko imamo električnih automobila, nego kako se oni uklapaju u širi energetski i saobraćajni sistem.
To uključuje povezivanje lokalne proizvodnje energije, upravljanje potrošnjom, razvoj infrastrukture za punjenje i digitalne alate koji omogućuju koordinaciju svih tih elemenata u stvarnom vremenu. Upravo digitalizacija i upravljanje podacima postaju ključni elementi tranzicije, jer omogućuju prelazak s pasivnog na aktivno upravljanje potrošnjom.
U praksi to znači da se planiranje infrastrukture više ne može posmatrati odvojeno od energetskog planiranja. Lokacije punjenja, snaga priključaka i dinamika korišćenja moraju se usklađivati s lokalnim kapacitetima proizvodnje i mreže, što zahteva drugačiji pristup razvoju projekata i donošenju investicionih odluka.
U tom kontekstu, sve se češće razvijaju modeli u kojima se energija i mobilnost posmatraju kao deo jedinstvene celine, primera radi, kroz energetske zajednice ili lokalne integrisane sisteme. Takvi pristupi omogućuju bolje iskorišćavanje lokalno proizvedene energije, smanjenje opterećenja mreže i veću otpornost sistema na promene u potražnji.
Jedan od konkretnih primera takvog pristupa dolazi iz holandskog grada Utrehta, gde je razvijen jedan od prvih većih sistema koji povezuje deljenu mobilnost i elektroenergetski sistem.
U okviru projekta temeljenog na tehnologiji „vehicle-to-grid” (V2G), električna vozila ne služe samo za prevoz, već i kao mobilni rezervoari energije koji mogu vraćati električnu energiju u mrežu u trenucima najveće potražnje.
Sistem se temelji na floti deljenih električnih vozila povezanih s obnovljivim izvorima energije i pametnom infrastrukturom za punjenje, čime se omogućuje istovremeno rešavanje problema mobilnosti i stabilnosti elektroenergetskog sistema.
U takvom modelu, vozila postaju aktivni deo energetske infrastrukture, a ne samo potrošači energije, što predstavlja kvalitativni pomak u načinu na koji se posmatra uloga elektromobilnosti.
Istovremeno, ovakvi modeli postaju i investicijski relevantniji, jer omogućuju predvidljivije tokove prihoda i efikasnije korišćenje infrastrukture, što je ključno za dugoročnu održivost projekata u energetici i saobraćaju.
Za zemlje u regiji, koje tek ulaze u fazu značajnije elektrifikacije saobraćaja, to predstavlja i izazov i priliku. U tom kontekstu, sve je važnije usklađivanje lokalnih inicijativa s evropskim politikama koje potiču integraciju energetskih i saobraćajnih sistema, jer upravo takvi projekti imaju najveći potencijal za skaliranje i finansiranje.
Upravo u tom smeru leži stvarni potencijal elektrifikacije saobraćaja. Ne u samim vozilima, nego u načinu na koji uspemo da ih integrišemo u sistem. Tranzicija ne zavisi samo od toga koliko brzo uvodimo novu tehnologiju, nego koliko dobro razumemo sistem u koji je uvodimo.
Autor teksta je dr Vedran Kirinčić - vanredni profesor na Tehničkom fakultetu Sveučilišta u Rijeci, gde deluje u području elektroenergetike i energetske tranzicije. Njegov rad usmeren je na razvoj integrisanih rešenja koja povezuju obnovljive izvore energije, elektroenergetske sisteme i održivu mobilnost, s posebnim naglaskom na dekarbonizaciju saobraćajnog sektora. Kao konsultant sarađuje s javnim i privatnim sektorom na razvoju strateških i investicionih projekata u području energetike i elektromobilnosti. Aktivno učestvuje u projektima razvoja energetskih zajednica i energetske tranzicije na lokalnom nivou.
(EUpravo zato/Klima 101)
