Punih 35 godina nakon što je Srbija (tada SFRJ) uvela zabranu izgradnje nuklearnih elektrana, tema nuklearne energije je ponovo aktivna.
Priča se, zapravo, o vrlo konkretnim brojkama: o četiri mala reaktora, ukupne snage 1,2 gigavata (GW), čija bi cena bila 7,5 milijardi evra, a koji bi mogli početi sa radom najranije 2039. godine, piše Klima101.
U pitanju je ključna odluka za energetsku budućnost Srbije, koja se obavezala da će do 2050. napustiti ugalj kao energent i zatvoriti sve postojeće termoelektrane. Da li u tom poduhvatu treba opovrgnuti zabranu staru više od tri decenije, i okrenuti se nuklearnoj energiji?
Da se razumemo, ovde je reč o nuklearnim elektranama kao jednom delu budućeg energetskog sistema Srbije. I ovo nije prvi put da se one javljaju kao opcija – scenario sa nuklearnim kapacitetima (doduše nešto manjim, 1 GW umesto 1,2 GW) već je razmatran u Integrisanom nacionalnom energetskom i klimatskom planu (INEKP), čija finalna verzija čeka na usvajanje Vlade.
Po projekcijama iz INEKP-a, prilikom gašenja poslednjih termoelektrana 2050. godine, Srbija bi u energetskom miksu imala 16 GW solara, 8 GW vetra i 3,4 GW hidrokapaciteta (pored 1 GW nuklearnih).
Međutim da li bi fokusiranje na izgradnju nuklearnih elektrana moglo da uspori energetsku tranziciju koja tek što je počela u Srbiji?
Podaci o probijanju rokova i budžeta zasnovani su na bazi preko 16.000 završenih infrastrukturnih projekata širom sveta
Načelno, nuklearna energija je smislena zamena za fosilna goriva: u pitanju je održivi izvor energije koji ne emituje gasove staklene bašte, a za razliku od varijabilnih izvora kao što su solar i vetar, nuklearne elektrane proizvode struju danonoćno, i nezavisno od vremenskih prilika.
Ali zašto onda nuklearna energija ne doživljava bum koji doživaljava solar?
Postoji niz razloga, o kojima su već pričali i domaći stručnjaci. Nuklearnu energiju već decenijama prati otpor dela javnosti, pre svega zbog nesreća iz prošlosti, kao i trajnog problema odlaganja radioaktivnog otpada, ali još jedan problem nuklearnih elektrana o kojem se trenutno nedovoljno priča je – njihova cena.
Ta cena ne podrazumeva samo najavljenu cenu od 7,5 milijardi dolara za potencijalna četiri mala reaktora u Srbiji. Naime, izgradnja nuklearnih elektrana je, kao tip poduhvata, šampion u probijanju postavljenih rokova i projektovanih troškova.
Čuveni danski ekonomista Bent Flivbjerg je u svojoj knjizi Kako se prave velike stvari (How Big Things Get Done) izneo rezultate analize preko 16.000 završenih građevinskih projekata, podeljenih u 25 kategorija.
Njegovi rezultati su vrlo indikativni: izgradnja nuklearnih elektrana u proseku košta 120% više nego što je inicijalno projektovano (dakle više nego duplo), i u proseku traje 65% duže nego što je planirano. Od svih procenjenih kategorija, jedino se gore kotiraju – nuklearni otpad i organizacija Olimpijskih igara.
Sa druge strane, projekti izgradnje vetroelektrana i solarnih elektrana su gotovo neobično efikasni: istorijski, oni su u proseku probijali projektovane troškove za 13%, odnosno u slučaju solara za aspolutno rekordnih 1%. U svojoj knjizi, Flivbjerg objašnjava da su solarne elektrane jednostavne i modularne, sa velikim udelom standardizovanih, masovno proizvedenih delova, što je ključ uspeha velikih infrastrukturnih projekata.
U SAD, najveći projekat malih modularnih reaktora je napušten 2023. godine nakon što je procenjena cena porasla sa 5,3 na čak 9,3 milijarde dolara.
Drugim rečima, šta god mi mislili o nuklearnoj energiji, i šta god Srbija odluči kada je u pitanju energetska tranzicija, činjenica je da iznesene brojke – 7,5 milijardi evra, izgradnja do 2039. godine – treba uzeti sa dozom rezerve. Takva je jednostavno priroda nuklearnih projekata.
Uzmimo da ove naše potencijalne nuklearne elektrane budu baš na sredini, prosečne u probijanjima budžeta i rokova: u tom slučaju, one bi zapravo koštale 16,5 milijardi dolara, a bile dovršene tek negde 2049. godine – jedva na vreme za planirano gašenje poslednjih termoelektrana.
Međutim, ne treba se previše držati proseka: projekti izgradnje nuklearnih kapaciteta imaju ogromne oscilacije, pa određen broj njih bude završen sa manje probijanja, ali isto važi i u suprotnom smeru. Kako kaže Flivbjerg, gotovo da i ne postoji maksimum, a veliki broj nuklearnih projekata na kraju košta i trostruko, pa i više nego trostruko od planirane cene.
Naravno, ovde nisu u pitanju tipične nuklearne elektrane, već takozvani SMR – mali modularni reaktori, koji bi upravo trebalo da reše problem ogromne cene izgradnje nuklearnih elektrana: standardizovana proizvodnja, jednostavna instalacija, niža cena, manja probijanja budžeta.
Ali ni tu slika nije baš tako jasna. Naime, mada u teoriji postoje već godinama, mali modularni reaktori gotovo nigde još nisu zapravo iskorišćeni. Postoje dva funkcionalna postrojenja, oba relativno nova, jedno u Kini i jedno u Rusiji (ideja je da ovakva postrojenja služe pre svega velikim zemljama i udaljenim lokalitetima).
Sa druge strane, veliki komercijalni projekat izgradnje SMR elektrane u SAD-u, kojim je rukovodila kompanija NuScale Power, a u kojem je cilj bila izgradnja 462 MW nuklearnih kapaciteta, otkazan je krajem prošle godine nakon dramatičnog porasta cena.
Naime, iako je promovisano kao efikasno i jeftinije rešenje, procenjena cena projekta, koji je prvobitno bio predložen još 2017. godine, porasla je sa 5,3 na čak 9,3 milijarde dolara. Kako navodi Institut za ekonomiju i finansijsku analitiku u energetici, time je ovaj projekat postao jednako skup kao i konvencionalne nuklearne elektrane.
Ovde nisu u pitanju tipične nuklearne elektrane, već takozvani SMR – mali modularni reaktori, koji bi upravo trebalo da reše problem ogromne cene izgradnje nuklearnih elektrana
Kada su u pitanju manja energetska tržišta, kao što je Srbija, u kojem bi mali nuklearni reaktori imali nezanemarljiv udeo u ukupnim kapacitetima, treba razmišljati i u tom smeru: u pitanju je tehnologija čiju je cenu, i potrebno vreme ugradnje, izrazito teško predvideti.
A sa druge strane, samo planiranje takvih postrojenja, kojima preti probijanje rokova i rast cena, moglo bi uticati na celokupni razvoj energetike u Srbiji: ako uskoro krenemo u izgradnju nuklearne elektrane, da li to znači da ćemo sporije graditi kapacitete na solar i vetar? Da li će biti dovoljno sredstava za izgradnju obe planirane reverzibilne hidroelektrane (Bistrica i Đerdap 3), pa uostalom da li to znači i da dodatno odlažemo zatvaranje blokova termoelektrana?
Da, nuklearna energija je stabilna i jeftina – ali samo jednom kada je elektrana izgrađena. Nažalost, i pored decenija i decenija razvoja nuklearne energije, taj proces je još uvek neizvestan i neuhvatljiv. U pitanju su rizici koji se ne smeju ignorisati, a posebno ako imamo u vidu da ranije napuštanje uglja kao energenta ne znači samo manje emisija CO2, već i manje zagađenja našeg vazduha, i okruženja uopšte.
Izvor:Klima101