Naučnici su razvili inovativnu tehnologiju koja plastični otpad pretvara u čisti vodonik koristeći sunčevu svetlost i sumpornu kiselinu iz starih automobilskih akumulatora.
Ovaj proces odvija se u jednom reaktoru i omogućava da se teško reciklabilna plastika pretvori u korisne industrijske hemikalije i ekološko gorivo. Istraživači veruju da bi takav pristup mogao da postane osnova održivog sistema koji istovremeno rešava više vrsta otpada.
Od problema do izvora energije
Tokom 2025. godine širom sveta proizvedeno je više od 440 miliona tona plastičnog otpada, dok je manje od deset odsto zaista reciklirano.
Glavni problem predstavlja veliki broj različitih vrsta plastike. Dok se neke mogu lako preraditi topljenjem, druge zahtevaju složene hemijske procese kako bi se razložile na osnovne sastojke - monomere.
Posebno su zahtevni materijali poput PET plastike, koja se koristi za ambalažu hrane i pića, poliuretana iz dušeka i izolacija, kao i najlona.
U novom istraživanju naučnici nisu samo uspeli da razgrade plastiku na osnovne komponente, već i da od nje dobiju vredne hemijske proizvode, među kojima je i vodonik - jedan od najvažnijih energenata budućnosti.
Jedan proces, dva korisna proizvoda
Tim istraživača fokusirao se na PET plastiku. Flaše su najpre samlevene u fini prah, a zatim rastvorene u koncentrovanoj sumpornoj kiselini i zagrevane na 140 stepeni.
Na taj način plastika se razlaže na etilen-glikol i tereftalnu kiselinu, dve veoma tražene industrijske sirovine.
Posebno zanimljivo je to što istraživači nisu koristili novu laboratorijsku kiselinu, već sumpornu kiselinu izdvojenu iz starih automobilskih akumulatora.
Prema rečima autora studije Kaja Kvartenga sa Univerziteta Kembridž, upravo povezivanje dva različita problema otpada predstavlja veliki korak ka održivoj industriji.
Sunčeva svetlost pokreće proizvodnju vodonika
Nakon razgradnje plastike, naučnici su razvili poseban katalizator na bazi molibdena koji omogućava proizvodnju vodonika čak i u veoma kiseloj sredini.
Kada se katalizator izloži svetlosti, dolazi do reakcije u kojoj se etilen-glikol razlaže, oslobađaju se elektroni, a protoni iz kiseline pretvaraju u vodonik. Kao dodatni proizvod nastaje i sirćetna kiselina.
Iako su pojedini dobijeni proizvodi manje vredni od početnih hemikalija, stručnjaci ističu da je najveći značaj ove metode u mogućnosti primene na mnoge druge hemijske procese.
Potencijal za farmaciju i smanjenje emisije CO₂
Istraživači su već pokazali da se ista tehnologija može koristiti za proizvodnju važnih hemijskih komponenti za farmaceutsku industriju.
Profesor Ervin Rajsner sa Kembridža objašnjava da bi ovakav pristup mogao značajno da smanji potrebu za vodonikom dobijenim iz fosilnih goriva, koji se danas koristi u mnogim industrijskim procesima.
Prema rezultatima najnovijih istraživanja, korišćenje plastičnog otpada u ovim reakcijama može da prepolovi ugljenični otisak procesa.
Sledeći korak - industrijska primena
Naučni tim sada radi na povećanju obima proizvodnje i razvoju protočnih reaktora koji bi omogućili kontinuirani rad sistema.
Stručnjaci ocenjuju da je tehnologija veoma obećavajuća, ali upozoravaju da će najveći izazov biti njena primena u velikim industrijskim postrojenjima.
Ipak, činjenica da se plastika može koristiti kao izvor čistog vodonika uz pomoć sunčeve energije mnogi vide kao važan korak ka održivijoj energetskoj budućnosti.
(M.A./EUpravo zato/ekapija.com)