"Prvi put sam posetila Černobilj 2016. godine, 30 godina nakon eksplozije u reaktoru br. 4. Očekivala sam tišinu i pustoš, mesto bez života, definisano radijacijom. Umesto toga, zatekla sam dabrove kako plivaju ispod nuklearne elektrane", prisetila se novinarka Kejti Spejsi u tekstu za BBC Science Focus.
Kada je reaktor eksplodirao 26. aprila 1986. godine, pre tačno 40 godina, mnogi su očekivali da će okolno zemljište biti mrtvo decenijama. Zona isključenja, područje gde je radijacija najviša i gde je pristup i dalje ograničen, obuhvata oko 2.600 km² na ukrajinskoj strani, što je približno veličine Luksemburga.
Kada se uključe i susedne oblasti Belorusije, pogođena površina zauzima 4.500 km².
Kada se sve to ima u vidu, bilo je teško zamisliti da će u okolini Černobilja postojati bilo šta drugo osim pustoši.
Borove šume, najbliže elektrani, upile su toliko intenzivnu radijaciju da su njihove iglice postale narandžasto-crvene zbog čega su se osušile, a čitav kraj je nazvan Crvena šuma. Rane studije su pokazivale da mali sisari i beskičmenjaci nestaju u najzagađenijim područjima.
Ipak, danas se događa nešto sasvim drugačije i, na vrlo poseban način, život buja.
O Černobilju su se ispredale i mnoge legende, pa su ga mnogi zamišljali kao mesto ispunjeno grotesknim mutacijama, dvoglavim ribama i drugim čudovištima. Umesto toga, orao belorepan je lovio ribu. Velike bele čaplje kretale su se po plićaku u senci reaktora. Sivi vuk je nakratko izleteo iz trske, a zatim ponovo nestao.
Danas, 40 godina kasnije, Zona isključenja je postala jedan od najneobičnijih ekoloških eksperimenata na Zemlji, oblikovan ne samo radijacijom, već i napuštanjem i protokom vremena.
Uobičajena ekološka pravila ovde više ne važe, zbog čega Černobilj ima zaista neobičan životinjski svet.
Pomenućemo samo neke primere.
Veliki sisari napreduju
Obično su velike životinje prve koje nestanu nakon ekološke katastrofe. Sporo se razmnožavaju, zahtevaju velike teritorije i posebno su osetljive na ljudski pritisak. Međutim, u Černobilju napreduju.
Krupni sisari su se vratili u broju koji prkosi svim očekivanjima. Širom Zone isključenja mogu se videti sivi vukovi. Mrki medvedi su se ponovo pojavili nakon dugog odsustva. Evropski bizoni kreću se kroz napuštena poljoprivredna zemljišta.
Divlji konji Prževalskog takođe slobodno jure.Dabrovi su naselili reke, kanale i rashladne bazene, dok jeleni, divlje svinje, losovi i risovi zauzimaju staništa koja su nekada bila intenzivno obrađivana ili podeljena poljoprivredom.
Na prvi pogled, ne deluje da im radijacija smeta.
Dramatične fizičke deformacije kod krupnih sisara retko su zabeležene, jer jedinke rođene sa teškim anomalijama obično ne prežive dovoljno dugo da bi bile uočene. Istovremeno, relativno kratak životni vek divljih životinja otežava uočavanje dugoročnih efekata na terenu.
Odsustvo "mutanta" ne znači odsustvo uticaja, ali znači da se posledice ne ispoljavaju na način na koji to popularna kultura očekuje.
Presudan faktor izgleda da je iznenadni nestanak ljudi. Lova nema, a putevi su propali. Poljoprivreda je obustavljena. Uznemiravanje od strane ljudi je nestalo gotovo preko noći.
"To je važno jer ako se fokusirate na vrste koje loše prolaze, možete okriviti radijaciju. Ali, često se promenila sama sredina. Ekologija i odsustvo ljudi su ogromni faktori", rekao je evolucioni biolog German Orizaola, koji proučava uticaj radijacije u Černobilju od proleća 2016. godine.
Kao rezultat smo dobili sasvim obrnuta očekivanja: pejzaži i dalje nose radioaktivno zagađenje, a ipak podržavaju život predatora i biljojeda u obimu koje se retko toleriše u Evropi kojom dominira čovek.
Černobilj zvuči kao mesto gde ništa veliko ne bi trebalo da živi. Umesto toga, velike životinje su među njegovim najvidljivijim stanovnicima.
Pocrnele žabe
Jedan od najjasnijih primera uticaja radijacije u Černobilju, i evolucije na delu, pokazuju tamošnje žabe.
Šumske gatalinke koje žive unutar Zone isključenja primetno su tamnije od onih u drugim delovima Ukrajine. Razlika je toliko upadljiva da je, prema rečima biologa Orizaole, nije potrebno ni meriti.
"Odeš u Ukrajinu, pokažeš mi žabu i reći ću ti da li je iz Černobilja ili nije", rekao je on i dodao: "Razlika u boji nije suptilna. Tamošnje žabe su jednostavno mnogo tamnije".
Žabe iz kontaminiranih područja u proseku su oko 40% tamnije od onih van zone. Tamnija koža je povezana sa većim nivoom melanina, pigmenta za koji se zna da štiti tkiva od radijacije.
Neke žabe u okolini Černobilja potpuno su izgubile zelenu boju i postale crne.
Umesto da je radijacija stvorila nešto novo, Orizaolina istraživanja ukazuju na to da je prirodna selekcija favorizovala već postojeću osobinu.
"Čak i u normalnim populacijama, neke žabe su prirodno tamnije. Te jedinke su verovatno imale nešto veće šanse za preživljavanje i razmnožavanje", dodao je biolog.
Za samo nekoliko generacija, ta prednost postala je vidljiva na nivou cele populacije. Evolucija ovde nije stvorila nešto novo, već je favorizovala ono što je već funkcionisalo.
Važno je da žabe ne pokazuju jasne razlike u starosti, imunološkoj funkciji ili opštem zdravlju. Ono što se promenilo nije njihovo ukupno stanje, već osobine koje se tiho favorizuju.
Gljivice koje proždiru radijaciju
Neke gljive iz Černobilja idu još dalje.
Unutar razorenih reaktorskih objekata, naučnici su pronašli tamne gljive bogate melaninom koje rastu tamo gde gotovo ništa drugo ne može da preživi.
One prekrivaju zidove, šire se preko ruševina i naseljavaju lokacije zasićene jonizujućim zračenjem, čak i na mestima koja bi trebalo da budu izrazito neprijateljska za život.
Još neobičnije, neke od ovih gljiva izgleda rastu još intenzivnije u sredinama sa visokim nivoom radijacije.
Laboratorijski eksperimenti ukazuju da melanin u ovim organizmima možda ne služi samo za zaštitu ćelija od oštećenja.
Kod određenih vrsta, izloženost radijaciji je povezana sa promenama u rastu i metabolizmu, što je navelo istraživače da pretpostave da melanin može da pomogne gljivama da tolerišu, pa čak i iskoriste radijaciju.
Da li ove gljive zaista "koriste" radijaciju kao izvor energije i dalje je otvoreno pitanje. Ono što je jasno jeste da zauzimaju ekstremnu ekološku nišu koja gotovo da nije postojala pre 1986. godine.
Kada se tokom havarije istopilo jezgro reaktora, pojavile su se nove ekološke mogućnosti za mikroorganizme sposobne da izdrže uslove smrtonosne za većinu oblika života.
Psi evoluiraju
Stotine divljih pasa i dalje žive u Zoni isključenja i oko nje. Oni su, zapravo, potomci kućnih ljubimaca koji su napušteni tokom evakuacije 1986. godine.
Međutim, studije su poslednjih godina pokazale da se ovi psi genetski razlikuju od populacija u drugim delovima Ukrajine.
U istraživanju iz 2023. godine, koje je obuhvatilo 302 černobiljska psa, naučnici su utvrdili značajne razlike između onih koji žive u blizini elektrane, i drugih koji obitavaju samo 15 kilometara dalje.
To otkriće podstaklo je poznatu priču: da radijacija izaziva brze mutacije. Stvarnost je suptilnija i neobičnija.
Umesto da su promene direktno uzrokovane radijacijom, pre odražavaju izolaciju. Mali broj jedinki, ograničeno kretanje, izmenjena ishrana, izloženost bolestima... sve to može iznenađujuće brzo da dovede do genetskog razdvajanja, čak i bez uticaja radijacije.
Psi iz Černobilja pokazuju koliko brzo populacije mogu da se raziđu kada se društveni i ekološki uslovi naglo promene, čak i kada same životinje izgledaju potpuno normalno.
"Prazna šuma"
Godinama je jedna od najuznemirujućih ideja povezanih sa Černobiljem bila ne ono što se vidi, već ono što se ne čuje.
U godinama nakon nuklearne nesreće, istraživači i posetioci su opisivali delove Zone isključenja, posebno najzagađenija područja, kao neobično tihe. Šume su izgledale bujno i netaknuto, ali su bile lišene stalne pozadinske buke tipične za zdrave ekosisteme.
To je dovelo do pojma koji su ekolozi nazivali "efekat prazne šume". U pitanju su pejzaži koji deluju strukturno složeno, ali im nedostaju najbrojniji i najaktivniji slojevi života.
U to vreme, takav opis imao je smisla. Nivoi radijacije bili su znatno viši krajem osamdesetih i tokom devedesetih, a ekosistemi su se suočavali ne samo sa kontaminacijom, već i sa naglim nestankom ljudi. Poljoprivreda je prestala, kao i šumarstvo.
Obično takva ekološka tišina ukazuje na kolaps životne sredine, a ovde je postojala paralelno sa vidljivim oporavkom.
Četiri decenije kasnije, zvučni pejzaž se ponovo promenio.
Zona isključenja nije svuda tiha. U proleće, mnoga područja, uključujući i neka koja se i dalje smatraju visoko kontaminiranim, mogu biti ispunjena pesmom ptica.
Pevačice, kukavice i slavuji prisutni su, ponekad u iznenađujuće velikom broju. Prema rečima biologa Orizaola, šuma danas često zvuči mnogo bogatije nego što bi posetioci očekivali.
To, međutim, ne znači da je oporavak bio jednostavan ili ravnomeran. U pojedinim najzagađenijim područjima i dalje postoje lokalni padovi u broju insekata. Slično tome, zajednice ptica neravnomerno su raspoređene, u zavisnosti od toga koliko se stanište menja i koliko su im dostupni insekti.
Ideja "prazne šume", dakle, ne opisuje trajno stanje, već jedan trenutak u vremenu. Ekosistemi Černobilja menjaju se već četrdeset godina. Tišina je bila deo priče, ali ne i njen kraj.
Čemu nas Černobilj zaista može naučiti?
Ovog aprila navršava se 40 godina od katastrofe u Černobilju, ali jasni i jednostavni zaključci o njenom uticaju na okolinu i dalje izostaju.
Divlji svet se vratio uglavnom zato što su ljudi otišli, ali ne ravnomerno i predvidivo. Radijacija i dalje vrši stvarni biološki pritisak, često suptilan, neujednačen i vidljiv u malim razmerama. Tamo gde dolazi do prilagođavanja, ono je retko dramatično i nikada nije jednostavno.
Kako ističe autorka naučnih tekstova. Meri Misio, u svojoj knjizi "Wormwood Forest", Zona isključenja nije povratak u neko netaknuto stanje, bez ljudi, već nastanak novog ekosistema oblikovanog kontaminacijom i napuštanjem.
Černobilj ne dokazuje da je radijacija bezbedna niti nudi model za vraćanje urbanih prostora prirodi. Ono što pokazuje jeste kako ekosistemi reaguju kada se uobičajena pravila uruše i koliko snažno odsustvo ljudi može da preoblikuje živi svet.
(EUpravo zato/Science Focus)