Otkako je plastika ušla u svakodnevnu upotrebu, delovalo je da olakšava život, ali danas znamo da nas istovremeno okružuje nevidljivim opasnostima.
Mikroplastika, sitne čestice plastike, pronađena je u Dunavu i u tkivu divljih životinja u Srbiji.
Ipak, stručnjaci iz Centra za ispitivanje namirnica u Srbiji saopštili su da u nasumično testiranim uzorcima mesa, mleka, jaja i ribe nisu otkrivena prisustva PFAS jedinjenja, poznatih i kao "večna hemikalija".
Šta su PFAS i zašto brinu naučnike?
PFAS (per- i polifluoroalkilne supstance) su grupa od oko 15.000 hemikalija koje je čovek stvorio kako bi dobio materijale otporne na vodu, masnoće i toplotu. Koriste se u raznim proizvodima koje svakodnevno upotrebljavamo, od neprianjajućih tiganja, kozmetike, mobilnih telefona, pa do automobila i vodootporne šminke.
Zovu ih večnim hemikalijama jer se ne razgrađuju u prirodi i mogu se taložiti u ljudskom organizmu.
Istraživanja ih povezuju sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput kancera, bolesti jetre i bubrega, hormonskih i imunoloških poremećaja, pa čak i urođenih deformiteta.
Dobra vest: U našoj hrani nema PFAS-a
Kako objašnjava naučnica Ana Pešić iz Centra za ispitivanje namirnica, dosadašnja ispitivanja pokazala su da u domaćim prehrambenim proizvodima, konkretno u uzorcima mesa, mleka, jaja i ribe, nije pronađen trag ovih opasnih supstanci.
"Na ovom prostoru se PFAS jedinjenja nisu ni merila ranije, pa nismo ni bili obuhvaćeni međunarodnim mapama zagađenja. Dobra okolnost je i to što u našem regionu ne postoje fabrike koje ih proizvode, pa je i potencijalno zagađenje manje", kaže Pešićeva.
Dodaje da je ispitivanje prisustva PFAS jedinjenja skupo, jer zahteva veoma sofisticiranu opremu i precizne metode.
Od prošle godine, četiri PFAS supstance ušle su u domaći Pravilnik o hrani, i njihovo prisustvo se sada zvanično kontroliše.
Mikroplastika - nevidljivi pratilac svakodnevice
I dok "večnih hemikalija" u hrani zasad nema, mikroplastika je, kako kaže Pešićeva, praktično svuda oko nas: u odeći, gumama, kozmetici, čak i u veštačkoj travi na sportskim terenima.
Vlakna iz odeće i čestice guma lako završavaju u vazduhu koji udišemo i u prostoru u kome živimo.
"Mikroplastiku nalazimo i u šljokicama u kozmetici, a mnogo je ima i u našim stanovima. Međutim, trenutno ne postoje dokazi da sama mikroplastika direktno izaziva bolesti. Ono što jeste opasno su hemikalije koje se dodaju plastici tokom proizvodnje, kao što su ftalati, bisfenoli, pigmenti i teški metali", naglašava Pešićeva.
Zbog toga je, kaže, promenila navike i iz kuće izbacila plastično posuđe: koristi isključivo staklene i keramičke sudove, bez boja i aplikacija koje mogu sadržati štetne materije.
Samo 11% plastike se reciklira, ostatak završava u prirodi
Većina plastike nikada ne bude reciklirana.
Neadekvatno odlaganje dovodi do toga da ogromne količine plastike završe u prirodi, gde se raspadaju na mikročestice koje zagađuju tlo, vodu i živi svet.
Uzorci iz Srbije potvrđuju da je mikroplastika pronađena u rekama poput Dunava, kao i u tkivu divljih svinja koje obitavaju duž njegovih obala.
Najveća koncentracija mikroplastike otkrivena je upravo na tim lokacijama, dok su planinski krajevi, poput Zlatibora, manje pogođeni.
"Kada se voda kontaminira, to zagađenje se prenosi i na biljni i životinjski svet. Riba koja pliva u zagađenoj vodi može završiti na našem tanjiru, a isto važi i za biljke koje zalivamo takvom vodom. Toksini iz tla ulaze u plodove, a zatim i u ljudsku ishranu", upozorava Pešićeva.
Srbija usklađuje propise sa EU
Domaći propisi u oblasti bezbednosti hrane i plastike već su usklađeni sa regulativom Evropske unije.
Kako je najavljeno, do kraja godine trebalo bi da bude usvojen novi pravilnik koji će obuhvatiti i recikliranu plastiku.
(M.A./EUpravo zato/rts.rs)
