Prema dostupnim podacima UNESCO-a, žene danas čine oko trećine istraživača u svetu, ipak njihov rad je i dalje manje vidljiv, naročito u oblastima koje se tradicionalno smatraju "muškim".
Upravo zato su projekti koji kombinuju preciznost nauke i društvenu odgovornost od posebnog značaja.
Jedan od njih je projekat "Novo lice Ćele-kule", koji nastoji da jedno od najpoznatijih memorijalnih mesta u Srbiji, duboko ukorenjeno u kolektivnoj svesti, sagleda iz ugla savremene antropološke perspektive. Na projektu radi arheološkinja i antropološkinja dr Nataša Šarkić, koja za EUpravo zato, objašnjava kakvu ulogu nauka ima u razumevanju prošlosti, zašto je važno da devojčice razvijaju svoja interesovanja i nadograđuju ih kroz visoko obrazovanje, ali i kako danas izgleda put žene u međunarodnom naučnom okruženju.
Trenutni projekat i kako je sve počelo?
Ukoliko se uzme u obzir da je lice najvažniji deo identiteta jedne osobe, onda njegova rekonstrukcija predstavlja logičan korak u približavanju prošlosti širem auditorijumu. Projekat "Novo lice Ćele-kule" ima za cilj najpre anropološku obradu lobanja uzidanih u Ćele-kulu, a zatim i njihovu facijanu rekonstrukciju.
"Korišćenjem savremenih metoda želimo da "vratimo" lica junacima sa Čegra, a samim tim i njihov identitet. Iako najverovatnije nikada nećemo saznati njihova imena, učinićemo da oni više ne budu samo lobanje, već ljudi sa svojim biografijama i karakteristikama," objašnjava dr Šarkić. Kako dodaje, to je izuzetno važno u kontekstu prošlosti, jer su lobanje za mnoge odbojan i preteći podsetnik na sopstvenu smrtnost.
I baš kao što sama naglašava, lobanja kao simbol smrti, nije baš uobičajen izbor interesovanja za jednu devojčicu. Ipak, naša sagovornica otkriva da su je od malih nogu privlačile misterije i tajne.
"Iskopavala sam životinjske kosti u dvorištu vrtića i tvrdila da sam pronašla dinosauruse, uživala sam u obilascima napuštenih kuća i podzemnih tunela, kao i "kopanju" po bakinim starudijama. Sve što je bilo skriveno ili napušteno me je magnetski privlačilo, pa je arheologija na neki način bila logičan izbor"
Tokom studija arheologije, proučavala je upravo ono o čemu je maštala kao dete: alatima, keramici i arhitekturi drevnih ljudi. Međutim, tada je prvi put shvatila da joj nedostaje jedan važan deo slagalice: na osnovu svih tih materijalnih dokaza, malo bi saznavala o svakodnevnici običnih ljudi.
"Sa druge strane, istorijski izvori obično pripovedaju o životima vladara i plemića, a ne o običnim ljudima. Kada sam shvatila koliko toga možemo da saznamo o kostima i da su svi aspekti našeg života - ishrana, fizička aktivnost, stres i bolesti - zapisani u njima, postalo mi je jasno da je to ono čime želim da se bavim: "isčitavanjem" priča običnih ljudi," naglašava dr Šarkić.
Stereotipi sa kojima se žene u nauci suočavaju tokom obrazovanja i karijere
Areheologija i fizička antropologija se u javnosti često smatraju "muškim" poslom. Činjenica da iskopavanja podrazumevaju dugo odsustvo od kuće i težak fizički rad, često dovodi do toga da se studentkinje arheologije suočavaju sa pitanjima zbog čega su izabrale takav poziv. Stereotipi postoje i unutar same struke, kada je uloga žene u arheologiji u pitanju.
Dr Šarkić otkriva da je prilikom upisa na fakultet često slušala komentare da to uopšte nije ženstvena profesija, već težak, prljav posao koji nije za devojke i da niko ne želi ženu koja se "smuca" po terenima.
"Osim toga, na mnogim iskopavanjima, rukovodioci terena pokušavaju da uštede novac tako što ne zapošljavaju fizičke radnike, nadajući se da će studenti i studentkinje obavljati ovu vrstu napornog posla. Stoga često preferiraju studente umesto studentkinja."
Pored ekonomskog aspekta i fizičkog napora koji je posledica nedostatka radnika fizikalaca, mnogi arheolozi i arheološkinje nemaju stalne ugovore, već su plaćeni isključivo tokom trajanja iskopavanja.
"Ovakav način života je teško uskladiti sa majčinstvom, pa se većina žena odlučuje za posao na univerzitetu, u laboratoriji, muzeju ili jednostavno da napusti profesiju," kaže dr Šarkić.
Položaj žena u nauci van Srbije
Prema njenom mišljenju, problemi sa kojima se žene u nauci suočavaju nisu ograničeni samo na Srbiju. Kao neko ko je magistrirao i doktoriro fizičku antropologiju na Autonomnom Univerzitetu u Madridu, a osnovala firmu "Aita Bioarcheaology" u Barseloni, dr Šarkić smatra da je pritisak tradicije u Srbiji ipak izraženiji.
"U većini evropskih zemalja više žena nego muškaraca upisuje doktorske studije, ali veliki broj njih odustane u toku doktorata ili neposredno nakon završetka. Primećujem da mnoge žene odustaju od karijere kada se udaju, a naročito kad postanu majke," ističe ona.
Bavljenje naukom nosi veliku žrtvu, baš kao i roditeljstvo, ipak, dr Šakrić smatra da je situacija sa ženama u arheologiji i antropologiji teška bez obzira na meridijan.
"Terenski rad je sastavni deo posla i često podrazumeva višenedeljno ili višemesečno odsustvo od kuće. Tradicionalno gledište, koje je još uvek veoma uvreženo, je da je ženina dužnost da ostane kući, sa decom, dok muške kolege ne osećaju isti pritisak."
Uverena je da bi se situacija u Srbiji promenila ukoliko se u budućnosti razvije neka vrsta institucialne podrške, ali i ako se razbiju tabui koji okružuju žene u nauci.
"Duži ugovori, veći stepen finansijske sigurnosti i promena u raspodeli kućnih poslova i brige oko dece mogli bi da stvore veći stepen sigurnosti, a samim tim i priliku za sve radoznale devojčice da ispune svoj san i postanu naučnice," zaključak je dr Šarkić.
