Džejn Gudal ostaće upamćena kao primatološkinja, zaštitnica prirode i životinja, ali i kao žena koja je promenila viđenje žena u nauci - postavši simbol svih devojčica koje su sanjale o svom mestu u tom svetu.
"Otkrića dr Gudal kao etološkinje pokrenula su revoluciju u nauci. Bila je neumorna zagovornica zaštite i obnove prirode", saopštila je njena organizacija na društvenim mrežama, Institut Džejn Gudal.
Skromni počeci - velika otkrića
Rođena u Londonu 1934. godine, Džejnino detinjstvo obeležila je neobična priča. Umesto plišanog mede, otac joj je poklonio igračku šimpanze - što joj je podstaklo radoznalost prema životinjama. Ljubav prema njima dodatno je rasla uz knjige o doktoru Dulitlu, a sa 26 godina odvela ju je u rezervat Gombe u Tanzaniji, sa ciljem da proučava ponašanje divljih šimpanzi.
Saradnja sa čuvenim paleoantropologom Luisom Likijem usmerila ju je ka dubljem istraživanju viših primata, uz uverenje da će upravo oni pružiti ključne uvide u evoluciju čoveka.
Uprkos tome što nije imala formalno obrazovanje u toj oblasti, Gudal je tokom narednih decenija došla do revolucionarnih otkrića o primatima. To se delom može objasniti činjenicom da je tada bilo malo istraživanja o šimpanzama u prirodnom staništu.
Liki je bio uveren: Gudal je prava osoba za taj zadatak. Mogla je da izdrži mesece izolacije u šatoru, u divljini kraj obale jezera Tanganjika.
Šimpanze joj se u početku nisu približavale. Ali posmatrajući ih iz daljine i stičući njihovo poverenje, uspela je da ih postepeno navikne na svoje prisustvo. U roku od dve godine, počele su da joj prilaze, kada bi ih hranila bananama.
U tom trenutku, nešto se promenilo zauvek, i u njihovom ponašanju, i u našem znanju o njima.
Klub banana
Hranjenje bananama postalo je svojevrsni ritual, a Gudal je to nazvala "Klub banana". Bio je to svakodnevni metod za sticanje i održavanje poverenja, ali i za razumevanje šimpanzi i njihovog složenog sveta.
Ubrzo se blisko povezala sa svim šimpanzama u rezervatu i naučila da imitira njihovo ponašanje, kako bi poboljšala “komunikaciju”. Shvatila je da imaju složen društven sistem, ali i da praktikuju primitivan način komunikacije, koji sadrži 20 zvukova. Ono što je najviše iznenadilo naučnu zajednicu - koja je smatrala da je to odlika samo Homo sapiens sapiens-a, odnosno anatomski modernog čoveka - da prave alate i bacaju kamenje kao oružje.
Od šume do Kembridža
Godine 1965, Gudal je postala tek osma osoba kojoj je Univerzitet Kembridž dozvolio da doktorira bez prethodno završenih osnovnih studija. Time je i formalno ušla u naučnu zajednicu. U godinama koje su sledile, gostovala je na brojnim svetskim univerzitetima i konferencijama, pišući za časopis National Geographic i objavljujući knjige koje su nauku približile široj publici.
Prekretnicu u njenom radu označila je konferencija u Čikagu 1986. godine, nakon koje je svoju energiju usmerila na zaštitu prirode, edukaciju javnosti i borbu protiv eksploatacije šimpanzi u laboratorijskim istraživanjima. Postala je važan glas u borbi za etički tretman životinja i očuvanje staništa.
Nasleđe koje ostaje
Institut Džejn Gudal osnovan je 1977. godine i do danas ostaje ključna organizacija u oblasti zaštite životinja i prirode. Džejn je do poslednjeg dana života putovala, govorila i borila se za svet u kojem ljudi i priroda mogu da koegzistiraju.
Godine 2002. imenovana je za Glasnika mira Ujedinjenih nacija, a 2003. godine dodeljena joj je i titula dame Ujedinjenog Kraljevstva.
(A.C./EUpravo zato)
