Vekovima su žene davale svoj doprinos na brojne načine, oblikujući društvo i formirajući put za buduće generacije naslednica koje su odbijale da se povinuju pravilima.
Sve je počelo u antici
Kada je u pitanju sport, najranije spomene o takmičenju žena nalazimo u antičkim spisima, gde se objašnjava kako su se one najspretnije (i neudate) u čast boginje Here, nadmetale u trkama na kratke staze, svake četiri godine na Herejskim igrama. Svojevrsni pandan muškim Olimpijskim igrama.
Možda ovo na prvi pogled deluje kao napredan čin za to vreme, ipak, treba znati da je sport tada bio neka vrsta rituala dokazivanja snage, ali i granica.
Muškarci su se slavili, dok su žene posmatrale, osim u retkim slučajevima. Pored Herejskih igara, zabeleženi su i slučajevi devojaka u Sparti, kojima je bilo dozvoljeno da vežbaju, trče i jačaju svoje telo, jer se verovalo da snažne žene rađaju snažne ratnike.
Često zaboravljan afrički kontinent, beleži slične priče. U Senegalu su tako, žene učestvovale u laambu, tradicionalnom obliku rvanja, sve do 20. veka. Tek kada je ovaj sport formalizovan i institucionalizovan, ženama je zabranjeno učešće.
Sličan primer dale su i domorodačke žene u Severnoj Americi, koje su učestvovale u istim sportskim aktivnostima kao i muškarci. Ti sportovi su često imali ceremonijalni, verski ili ritualni značaj.
Proćiće vekovi da ideja o ženi koja može biti brza, izdržljiva i snažna, bude šire prihvaćena i ne bude remetilački faktor, ipak dočekala je svojih pet minuta. U pitanju je momenat kada su moderni sportovi bili u svom nastajanju, a žene ponovo na "ivici" terena.
Rađanje modernih sportova i ideje o ženama kao aktivnim učesnicama
Nevidljive u pravilnicima, odsutne sa postolja, često proglašavane "previše krhkim" za napor, "previše emotivnim" za takmičenja. Ipak, krajem 19. veka počele su da se pojavljuju prvo na biciklima, pa u bazenima i teniskim terenima, i na kraju u atletici. Svaki njihov nastup izazivao je manji potres unutar ustaljenog poretka.
Početkom 20. veka, dok su Olimpijske igre slavile ljudsko telo i izdržljivost, žensko prisustvo bilo je strogo dozirano. Jedna od onih koja se usudila da pomera granice je bila Alis Milijat, Francuskinja koja je svojim lobiranjem dovela do uključivanja žena u više disciplina na OI.
U trenucima kada su institucije oklevale da uvrste krhke žene u svet atletike, ona je organizovala sopstvena takmičenja, Ženske svetske igre, i time pokazala da žene mogu same da stvore prostor za sebe u sportu i da ne moraju da čekaju muško odobrenje.
Decenijama kasnije, teniski teren postao je mesto na kom se pisala istorija ženskog sporta.
Kada je Bili Džin King, tog 20. septembra, 1973. godine, izašla na teniski teren protiv Bobija Rigsa (tada je imao 55 godina), nije igrala samo meč, već protiv ideje da su žene manje vredne, slabije, sporije. Njena ubedljiva pobeda 6-4, 6-3, 6-3 u setovima, odjeknula je daleko van granica sporta i postala prelomni trenutak u borbi za jednakost žena.
21. vek i priča koja ne prestaje
Kako se svet menjao, menjale su se i arene. Žene su počele da osvajaju sportske sale koje su im decenijama bile zatvorene: gimnastiku su pretvorile u umetnost, fudbal u globalni pokret, a ekstremne sportove u dokaz da hrabrost nema nikakve afinitete prema polu.
Simon Bajls pokazala je da vrhunska snaga uključuje i pravo na ranjivost. Serena Vilijams razbila je predrasude o tome kako treba da izgleda jedna šampionka. Megan Rapino je svoj uticaj, iskoristila i za borbu van terena spajajući sport i društveni aktivizam.
Borba nije završena. I danas, žene u sportu često moraju da objašnjavaju zašto zaslužuju jednake uslove, plate i pažnju.
Svaki put kada neka devojčica obuje patike, kopačke ili klizaljke i istrči na teren, ta viševekovna trka se nastavlja. Svaki skok, svaki udarac, svaki gol deo su priče koja nema kraja, priče o telima koja su odbila da budu sputana i o snazi uma koja nije tražila ničiju dozvolu.
(EUpravo zato/Sport klub)
