Gojaznost kod dece dugo se posmatrala kroz prizmu: previše hrane, premalo kretanja. Takvo objašnjenje nije u potpunosti netačno, ali je daleko od onoga što realna situacija zaheva. Proces koji zanemaruje biologiju, porodične okolnosti, dostupnost kvalitetne hrane, okruženje u kom deca odrastaju, ali i psihološke posledice života sa viškom kilograma.
Nova preporuka pokušava da promeni upravo takav pristup. Prve smernice za integrisano lečenje gojaznosti kod dece i adolescenata postavljaju jasniji okvir za postupanje zdravstvenih sistema i stručnjaka: gojaznost treba da se prepoznaje kao hronična bolest koja zahteva individualizovanu, stručnu i dugoročnu negu, a ne kao problem koji se rešava kratkotrajnom dijetom.
Razmere problema pokazuju zašto je takav pristup i važan, jer kako SZO navodi, tokom 2024. godine oko 170 miliona dece i adolescenata uzrasta od 5 do 19 godina živelo je sa gojaznošću. Od tog broja, oko 70 miliona činila su deca uzrasta od pet do devet godina, a 100 miliona adolescenti od deset do 19 godina. Učestalost gojaznosti u ovoj starosnoj grupi porasla je sa dva odsto 1990. godine na osam odsto 2024. godine.
To nije samo statistika o telesnoj težini. To je podatak o generacijama koje bi već u mladosti mogle da se suoče sa zdravstvenim problemima koji su se nekada uglavnom povezivali sa odraslim dobom.
Gojaznost je hronična bolest, a ne nedostatak discipline
Jedna od najvažnijih poruka novih smernica jeste da se gojaznost ne može svesti na pitanje volje. Na telesnu težinu utiče složena interakcija bioloških, psiholoških, porodičnih, društvenih i faktora sredine. Način ishrane i nivo fizičke aktivnosti jesu važni, ali nisu jedini elementi koji određuju rizik od razvoja gojaznosti.
Deca ne biraju samostalno namirnice koje porodica može da priušti, ne određuju koliko će bezbednih prostora za igru imati u svom okruženju i ne kontrolišu u potpunosti navike koje se formiraju u domaćinstvu. Na njihove mogućnosti utiču i škola, marketing hrane, dostupnost rekreativnih sadržaja i socioekonomske okolnosti.
Gojaznost je povezana sa povećanim rizikom od dijabetesa tipa 2 i kardiovaskularnih bolesti,a ima posledice i po mišićno-koštani sistem i psihosocijalno funkcionisanje. Kod dela dece problem se nastavlja i u odraslom dobu, kada rizik od hroničnih bolesti postaje još izraženiji.
Prepoznavanje gojaznosti kao hroničnog stanja ne znači da je ona neizbežna ili nepromenljiva. Naprotiv, cilj je da deca dobiju odgovarajuću podršku na vreme, umesto da se pomoć odlaže dok se ne pojave dodatne komplikacije.
Lekovi nisu prvi korak
Najviše pažnje u javnosti verovatno privlači deo smernica koji se odnosi na lekove i hirurško lečenje. Međutim, preporuke SZO ne predstavljaju poziv na masovnu primenu terapija za mršavljenje kod dece. One jasno razlikuju starosne grupe i uslove pod kojima se pojedini oblici lečenja uzimaju u razmatranje.
Za decu uzrasta od nula do 9 godina SZO ne preporučuje farmakološko lečenje gojaznosti, barijatrijsku hirurgiju, niti uređaje namenjene gubitku telesne težine.
Kod adolescenata uzrasta od 10 do 19 godina situacija je drugačija. Primena odobrenih lekova može da se razmotra kada sveobuhvatni program koji obuhvata promene životnih navika nije postigao željene rezultate. Barijatrijska hirurgija, takođe kod adolescenata sa teškim oblikom gojaznosti, ali samo pod strogo definisanim uslovima.
Smernice ne tretiraju lekove i hirurgiju kao zamenu za sveobuhvatnu negu. Čak i kada se primenjuju, oni treba da budu deo stručnog plana lečenja i praćenja.
Šta podrazumeva lečenje?
SZO preporučuje strukturisane intervencije koje obuhvataju plan ishrane, fizičku aktivnost i promenu ponašanja. One se mogu sprovesti pojedinačno ili kao deo objedinjenog programa koji kombinuje više pristupa.
Kvalitetan program treba da bude prilagođen uzrastu, zdravstvenom stanju i potrebama deteta, kao i okolnostima u kojima porodica živi. Promene treba da budu održive, a ne zasnovane na restriktivnim dijetama koje je dugoročno teško sprovoditi.
Važna je i uloga roditelja ili staratelja. Deca zavise od odraslih kada je reč o nabavci hrane, organizaciji dnevnih aktivnosti i odlasku na preglede. Zbog toga intervencije koje uključuju porodicu predstavljaju važan deo lečenja.
Ali i shvatanje da gojaznost u detinjstvu nije samo pitanje fizičkog zdravlja, ono može da bude praćeno vršnjačkim nasiljem, diskriminacijom, društvenim odbacivanjem i narušenim samopouzdanjem.
Dete koje svakodnevno sluša komentare o svom telu izbegava fizičko vaspitanje, druženje ili aktivnosti u kojima se oseća izloženo tuđim pogledima. Kod nekih mladih ljudi javljaju se anksioznost, depresivni simptomi, povlačenje iz društva ili nezdrav odnos prema hrani.
Time se stvara začarani krug: psihološke teškoće otežavaju usvajanje zdravih navika, dok stigma povezana sa telesnom težinom dodatno narušava mentalno zdravlje.
SZO zato naglašava potrebu da se psihološke teškoće prepoznaju i rešavaju zajedno sa gojaznošću, uz pristup koji je primeren uzrastu i uključuje porodicu.
Problem ne može da reši samo pedijatar
Nove smernice otvaraju pitanje odgovornosti društva. Čak i kada zdravstveni radnici pruže kvalitetnu podršku, rezultati će biti ograničeni ukoliko zdrava hrana nije dostupna ili pristupačna, ako deca nemaju bezbedan prostor za igru i kretanje ili ako je svakodnevno okruženje oblikovano tako da podstiče dugotrajno sedenje i nezdrave prehrambene navike.
SZO zato poziva na mere koje prevazilaze ordinacije i bolnice. Među važnim oblastima su dostupnost i pristupačnost zdrave hrane, obrazovanje, urbanističko planiranje, transport i socijalna zaštita, kao i regulatorne i fiskalne mere koje doprinose stvaranju zdravijeg prehrambenog okruženja.
Ovakav pristup podrazumeva da se prevencija i lečenje sprovode istovremeno. Jedno ne može zameniti drugo: deci koja već žive sa gojaznošću potrebna je odgovarajuća zdravstvena nega, dok se na nivou društva moraju stvoriti uslovi koji smanjuju rizik od njenog nastanka.
(EUpravo zato)
