Saznajte koliko dugo se čuva i šta se na kraju dešava sa vašim biološkim uzorkom.
Scena je poznata skoro svima: sedite u laboratoriji, tehničar vešto pronalazi vašu venu, a vi gledate kako se jedna epruveta za drugom puni krvlju. U tom trenutku, mnogi se pitaju da li je zaista potrebno uzeti toliku količinu krvi i šta se dešava sa svim tim uzorcima.
S obzirom na to da telo odrasle osobe sadrži oko pet litara krvi, ovaj udeo je manji od jednog procenta, potpuno je bezbedan i brzo se nadoknađuje. Međutim, razlozi za uzimanje naizgled veće količine krvi nego što je potrebno su strogo tehničke i medicinske prirode.
Različite komponente krvi
Ključni razlog leži u činjenici da se različiti testovi ne mogu izvoditi na istom uzorku. Svaka epruveta ima poklopac različite boje, a ova boja nije iz estetskih razloga, već ukazuje na vrstu aditiva unutra. Na primer, epruvete sa ljubičastim poklopcima sadrže antikoagulant EDTA i koriste se za kompletnu krvnu sliku, dok se one sa crvenim ili žutim poklopcima koriste za dobijanje seruma za biohemijske testove.
Različiti testovi zahtevaju različite komponente krvi, kao što su puna krv, plazma ili serum, a njihovo odvajanje u više epruveta sprečava unakrsnu kontaminaciju i osigurava tačnost svakog pojedinačnog rezultata. Korišćenje jedne epruvete za sve bilo bi kao pokušaj pečenja kolača i kuvanja supe u istom loncu sa istim sastojcima.
Pored hemijskih razlika, tu je i logistika modernih laboratorija. Danas se analize izvode na sofisticiranim, automatizovanim uređajima koji funkcionišu poput robotske transportne trake. Oni zahtevaju određenu minimalnu zapreminu uzorka u epruveti kako bi njihove tanke sonde mogle bezbedno i precizno da usisaju potrebnu količinu tečnosti.
Stoga su vakuumske epruvete fabrički kalibrisane da izvuku precizno definisanu količinu krvi koja garantuje nesmetan rad automatizovanog sistema.
Jedan od najvažnijih razloga za uzimanje "viška" krvi je stvaranje sigurnosne margine. Nakon izvršene početne analize, laboratorija ne baca odmah preostali uzorak. Ako je rezultat graničan, neočekivan ili tehnički sumnjiv, laboranti će ponoviti test na istom uzorku kako bi potvrdili nalaz. Ovo umanjuje mogućnost greške.
Šta se dešava sa ostatkom nakon analize?
Nakon što je analiza završena i rezultat potvrđen, epruvete sa ostatkom vaše krvi se ne bacaju odmah. Čuvaju se pod strogo kontrolisanim uslovima. Većina laboratorija čuva uzorke u frižiderima na temperaturi od dva do osam stepeni Celzijusa. Vreme čuvanja zavisi od vrste uzorka i stabilnosti komponenti koje se analiziraju. Serum i plazma, koji su stabilniji, obično se čuvaju tri do sedam dana.
Puna krv, koja se koristi za hematološke analize, čuva se mnogo kraći period, obično 24 do 48 sati, jer se krvne ćelije u njoj brzo kvare. U izuzetnim slučajevima, za potrebe naučnih istraživanja ili veoma specifičnih testova, uzorci se zamrzavaju i čuvaju mesecima ili čak godinama.
Strogo kontrolisano uništavanje
Nakon isteka propisanog roka skladištenja, vaša krv postaje medicinski otpad, kojim se rukuje u skladu sa strogim zakonskim i bezbednosnim protokolima. Pošto nije u pitanju klasično "bacanje" otpada; uzorci moraju da budu uništeni na način koji garantuje eliminaciju biološkog rizika.
Najčešće se koriste dve metode.
- Prva je autoklaviranje, proces sterilizacije u kojem se uzorci izlažu vodenoj pari pod visokim pritiskom i na temperaturi višoj od 121 °C, što uništava sve potencijalne patogene poput virusa i bakterija.
- Druga, još osnovnija metoda je insineracija, odnosno sagorevanje u specijalizovanim pećima na izuzetno visokim temperaturama. Ovaj proces pretvara sav biološki materijal u sterilni pepeo, bezbedno završavajući ciklus.
Izvor: ordinacija.hr/zdravlje.kurir.rs
