Letnje računanje vremena ove godine počinje u nedelju, 29. marta 2026, u 2:00 posle ponoći, kada pomeramo sat jedan sat unapred.
Možda ćemo izgubiti sat vremena sna, ali će dan biti duži.
Na ideju o pomeranju kazaljki prvi je došao Džordž Vernon Hadson, entomolog sa Novog Zelanda, koji je 1895. predložio letnje pomeranje vremena za dva sata.
Predlog nije prihvaćen i bio je zaboravljen sve dok 1907. isto nije predložio Britanac Vilijam Vilet.
Vilet se za ovo zalagao sve do Prvog svetskog rata, ali kako je preminuo tokom epidemije gripa, nije dočekao da ideja bude zvanično prihvaćena. Pošto je ceo svet funkcionisao po onome što danas nazivamo zimskim računanjem vremena, osnovni cilj pomeranja sata na letnje računanje bio je da se duže iskoristi dnevno svetlo.
Prva zemlja koja je pomerila kazaljke časovnika unapred bila je Nemačka, koja je u aprilu 1916. zakonski uvela letnje računanje vremena, na šta ju je podstakla ratna potreba za uštedom uglja. Potom je usledila Velika Britanija, a onda i ostale zemlje Evrope i Sjedinjene Američke Države.
Od 2002. godine Evropska unija, kao i ostale zemlje Evrope, odredile su da početak letnjeg računanja vremena počinje poslednje nedelje u martu i završava se poslednje nedelje u oktobru. Srbija je uvela letnje računanje vremena 1983. godine. Od 1995. godine satovi su se vraćali u poslednjoj sedmici septembra i to na osnovu odluka koje je donosila Vlada, a kasnije je donet zakon kojim je letnje računanje vremena usklađeno sa onim u EU.
Danas skoro sve zemlje Evrope koriste letnje računanje vremena, osim Islanda, Belorusije, Rusije, Gruzije, Jermenije i Turske.
U Africi ovaj sistem nije zaživeo, a Maroko, Namibija i Zapadna Sahara odlučili su da ga primene tek 2016.
Šta je poenta letnjeg računanja vremena?
Ukratko, cilj je da se iskoristi što više dnevne svetlosti. Kada u jesen sat pomeramo unazad, sat vremena svetlosti prenosimo sa večeri na jutro, u doba kad je potrebnije. Obrnuto se dešava u proleće.
Letnje računanje vremena praktikuje se između proleća i jeseni, kada uveče dobijamo dodatni sat dnevnog svetla.
Kako je sve počelo?
Ideja o pomeranju sata zbog uštede energije rodila se pre više od 200 godina, ali je prihvaćena tek tokom Prvog svetskog rata.
Nestašica uglja u Evropi navela je Nemačku i njenog saveznika Austrougarsku da počnu sa letnjim računanjem vremena 1916, a druge nacije ubrzo su sledile njihov primer.
Mnoge zemlje su odustale posle 1918, ali su se toj praksi ponovo vratile tokom energetske krize 1970-ih.
Koji su efekti letnjeg računanja vremena?
Smatra se da letnje računanje vremena ima pozitivan uticaj na ekonomiju. Neka istraživanja su pokazala da prelazak na letnje računanje vremena pogoduje tržištu, posebno sektoru saobraćaja, kao i slobodnim aktivnostima na otvorenom, a ostvaruju se i manje uštede u potrošnji energije, dok se uticaj na druge sektore privrede ne može utvrditi.
Iako u poljoprivredi pomeranje sata unosi mnogo neželjenih promena, većini poljoprivrednika znači jedan sat viška predveče.
Vazduhoplovni sektor je malo pogođen. Zbog toga što neke zemlje pomeraju sat u različito vreme nastaje problem kada se rade procene vremena poletanja i sletanja.
Gde se sve pomera sat?
Oko 70 zemalja sveta praktikuje letnje računanje vremena. Većina njih oko ekvatora to ne radi, jer je tokom godine varijacija u količini svetlosti veoma mala.
Većina islamskih zemalja ne koristi letnje računanje vremena jer tokom Ramazana to može da znači da se večera odlaže za kasnije. Maroko prekida letnje računanje vremena tokom posta. Iran koristi letnje računanje vremena, bez pauze za Ramazan. Većina istočne Azije i Afrike ne praktikuje letnje računanje vremena.
U nastavku su nabrojane zemlje koje praktikuju letnje računanje vremena: države Evropske unije (osim francuske prekomorske teritorije), Albanija, Andora, Bosna i Hercegovina, Farska ostrva, Gibraltar, Grenland, Lihtenštajn, Moldavija, Monako, Crna Gora, Severna Makedonija, Severni Kipar, Norveška, San Marino, Srbija, Švajcarska, Ukrajina, Velika Britanija, Vatikan, Kuba, Meksiko, Sjedinjene Američke Države (osim Arizone i Havaja), Bahami, Haiti, Čile, Paragvaj, Izrael, Liban, Palestina, Libija, Iran, Maroko, Zapadna Sahara, Australija i Novi Zeland.
(EUpravo zato)