Povratak Magdalene Anderson na čelo švedske vlade mogao bi da označi i aktivniji nastup Stokholma unutar Evropske unije. Liderka švedskih socijaldemokrata, koja se posle četiri godine u opoziciji priprema za novi mandat, najavljuje politiku u kojoj bi Švedska trebalo da bude vidljivija na evropskoj i međunarodnoj sceni.
Njena politička poruka dolazi u trenutku kada se evropska bezbednosna arhitektura ubrzano menja. Rat u Ukrajini, neizvesnost u odnosima sa Sjedinjenim Državama i sve snažniji globalni uticaj Kine stvaraju pritisak na EU da efikasnije definiše zajedničke interese i nastupa jedinstvenije prema ostatku sveta.
Anderson smatra da upravo u takvim okolnostima Evropska unija mora da dobije veću sposobnost za donošenje i sprovođenje odluka. Posebnu pažnju posvećuje načinu na koji države članice odlučuju o spoljnoj politici, oblasti u kojoj jednoglasnost često predstavlja prepreku bržem reagovanju.
Jedna od ideja koju je iznela jeste prelazak sa principa jednoglasnog odlučivanja na glasanje kvalifikovanom većinom u pitanjima spoljne politike. Takva promena značila bi ozbiljan zaokret u funkcionisanju EU, jer bi pojedinačna država članica izgubila mogućnost da sama blokira određenu zajedničku odluku.
Pitanje nije samo proceduralno. Evropska unija se poslednjih godina suočava sa situacijama u kojima je postizanje saglasnosti svih članica bilo dugotrajno i politički zahtevno, posebno kada je reč o odnosu prema Rusiji i podršci Ukrajini. Za Anderson, sposobnost Evrope da brzo postigne dogovor postaje deo njene ukupne geopolitičke snage.
Od nordijske države do aktivnijeg evropskog aktera
Švedska je tokom prethodnih godina prošla kroz značajnu promenu sopstvene bezbednosne politike. Nakon dugog perioda vojne nesvrstanosti, zemlja je zajedno sa Finskom odlučila da se pridruži NATO-u, što je predstavljalo jednu od najvećih promena u švedskoj spoljnoj politici u modernoj istoriji.
Anderson je bila premijerka upravo u periodu kada je Švedska donela odluku o ulasku u Alijansu. Novi politički trenutak zato ne podrazumeva vraćanje na raniju politiku neutralnosti, već pokušaj da se švedski uticaj iskoristi unutar evropskih i transatlantskih struktura.
U njenoj viziji, snažnija Evropa ne znači slabiju saradnju sa Sjedinjenim Državama. Naprotiv, promenjena međunarodna situacija, prema njenom stavu, zahteva od evropskih država da imaju veći kapacitet za samostalno delovanje.
To pitanje postaje posebno važno zbog budućeg odnosa Vašingtona i Evrope. Dok su Sjedinjene Države decenijama bile ključni bezbednosni oslonac evropskih saveznika, evropske vlade sve otvorenije raspravljaju o tome koliko kontinent mora da bude sposoban da samostalno reaguje u krizama.
Ukrajina ostaje u centru evropske politike
Rat u Ukrajini predstavlja jednu od ključnih tačaka njene spoljnopolitičke agende. Za Švedsku, koja se nalazi u neposrednom bezbednosnom okruženju Baltičkog mora i severne Evrope, ruska invazija promenila je način na koji se posmatraju evropska odbrana i bezbednost.
Anderson zato Evropsku uniju vidi ne samo kao ekonomski projekat, već i kao političkog aktera koji mora biti sposoban da zaštiti sopstvene interese.
U tom kontekstu, buduće proširenje EU moglo bi dodatno otvoriti pitanje načina odlučivanja. Ukoliko Uniji pristupe nove države, među njima i zemlje Zapadnog Balkana i Ukrajina, broj članica bi mogao da poraste, čime bi postizanje jednoglasnosti u osetljivim spoljnopolitičkim pitanjima postalo još složenije.
Upravo zato promena sistema glasanja može postati jedna od važnijih tema budućih evropskih institucionalnih reformi.
Šta povratak Anderson znači za Brisel?
Ako ponovo preuzme funkciju premijera, Anderson bi se pridružila maloj grupi evropskih lidera sa socijaldemokratske levice koji imaju važnu ulogu u oblikovanju politike EU. Njena vlada bi, prema dosadašnjim porukama, mogla da insistira na snažnijoj evropskoj saradnji u oblastima bezbednosti, odbrane i spoljne politike.
Ipak, ostvarivanje takve politike neće zavisiti samo od Stokholma. Za promenu načina odlučivanja u EU potrebna je podrška drugih država članica, a stavovi evropskih vlada o tome kako bi trebalo reformisati Uniju značajno se razlikuju.
Zato će Anderson, ukoliko formira novu vladu, morati da balansira između ambiciozne evropske politike i realnosti političkih odnosa unutar same Unije.
Švedska se, međutim, nalazi u poziciji da toj debati može da doprinese iz više razloga: ima snažnu ekonomiju, razvijenu tehnološku i industrijsku bazu, članica je NATO-a i nalazi se u strateški važnom delu Evrope.
Povratak Anderson tako bi mogao da bude više od promene vlasti u Stokholmu. On bi mogao da označi pokušaj Švedske da ponovo zauzme aktivniju poziciju u raspravi o tome kakvu ulogu Evropa treba da ima u svetu koji postaje sve nepredvidljiviji.
Glavno pitanje, međutim, neće biti samo šta Švedska želi od Evrope, već i da li će ostale članice biti spremne da prihvate promene koje bi Evropskoj uniji omogućile da govori jednim glasom, čak i onda kada se sve države ne slažu.
(M.A./EUpravo zato/politico.eu)
