Predsednik Evropskog saveta Antonio Košta pokrenuo je jedno od najosetljivijih pitanja u aktuelnoj raspravi o reformi Evropske unije, primenu kvalifikovane većine (QMV) u odlučivanju o politici proširenja EU.
Inicijativa, koja se nadovezuje na tzv. "nemačko-slovenački non-paper"o kojem smo već pisali, ima za cilj da smanji mogućnost blokada tokom tehničkih koraka i ubrza proces donošenja odluka. To bi predstavljalo kontrast u odnosu na postojeće stanje, koje zahteva jednoglasnost za svaki tehnički korak tokom pregovora, posebno ako se uzme u obzir da QMV podrazumeva podršku najmanje 55 posto država članica (trenutno 15 od 27), koje zajedno predstavljaju najmanje 65 posto stanovništva Unije.
Uprkos tome što sve veći broj članica podržava ovaj pristup, potrebno je imati u vidu da će i sama odluka o ukidanju jednoglasnosti morati biti doneta jednoglasno.
U nastavku slede razlozi zbog kojih pojedine članice EU blokiraju ovu ideju, kao i prikaz njene dalje perspektive.
Pregled skeptičnih članica i njihove odluke
· Mađarska - odbrana veta kao poluge moći
Budimpešta je država članica koja najotvorenije osporava svaki pokušaj ograničavanja prava veta. To i nije iznenađujuće, imajući u vidu da je mađarski premijer Viktor Orban postao poznat upravo po (zlo)upotrebi principa jednoglasnosti u donošenju odluka koje se odnose i na vladavinu prava i na spoljnu politiku.
Prema njegovom narativu, veto predstavlja sredstvo očuvanja nacionalnog suvereniteta i nezavisne spoljne politike, pa bi popuštanje s njegove strane značilo odricanje od najjačeg političkog aduta. Suštinski, Orban dobro zna da mu veto može koristiti kao politička valuta kojom može trgovati u Briselu.
· Kipar - zaštita nacionalnog pitanja
Kada se pomene Kipar, odmah se pomisli na "kiparsko pitanje". Reč je o ostrvskoj državi članici koja ni posle više decenija nije ni blizu prevazilaženju spora koji se tiče njenog teritorijalnog integriteta. U pitanju je sukob između grčkog i turskog dela ostrva, odnosno većinske grčke populacije Republike Kipar, koja optužuje Tursku za ilegalnu okupaciju dela teritorije.
Zbog toga vlasti u Nikoziji svako potencijalno zaobilaženje principa jednoglasnosti doživljavaju kao rizik od gubitka garancija da EU neće donositi odluke koje bi išle u prilog Turskoj – bilo kada je reč o njenom evropskom putu, bilo o pokušajima da se podriva teritorijalni integritet Kipra.
· Grčka - strateška ravnoteža
Slično kao i Kipar, Grčka takođe vidi u Turskoj ključnu pretnju po regionalnu stabilnost. Iako je bila otvorena za primenu QMV u pojedinim politikama Unije, pitanje proširenja do sada se nije našlo na toj listi. Štaviše, Grčka ima dug staž oslanjanja na pravo veta, koje je u prošlosti koristila da u potpunosti blokira evropski put Severne Makedonije.
Do prestanka blokade došlo je tek kada je Skoplje pristalo da promeni svoje ime. Pored makedonskog, relevantan je i albanski primer, nakon hapšenja grčkog političara u Albaniji, Grčka je jedno vreme blokirala i otvaranje pregovora s Tiranom.
· Bugarska - bilateralizacija pristupnog procesa
Nakon Grčke, Bugarska je preuzela štafetu zloupotrebom prava veta kako bi blokirala evropski put Severne Makedonije i ostvarila svoje partikularne nacionalne interese, koji nemaju nikakve veze sa samim pregovaračkim procesom. Štaviše, uspela je da zahteve koji se odnose na pitanja nacionalnog identiteta i istorije uvrsti u makedonski pregovarački okvir.
Problem je, međutim, nastao oko pitanja ustavnog prepoznavanja bugarske manjine – koraka za koji u Skoplju ne postoji politička volja, pre svega zbog straha da bi čak i nakon ispunjenja tog zahteva mogli uslediti novi bugarski uslovi.
· Hrvatska - regionalni fokus
Hrvatska posmatra QMV kroz prizmu sopstvenih interesa u regionu. Graniči se sa tri države kandidatkinje: Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i Srbijom, sa kojima ima specifične odnose oblikovane ratnim nasleđem iz prošlosti. Za Hrvatsku, pravo veta predstavlja polugu moći kojom može da nametne svoje interese i utiče na pristupni tempo susednih zemalja, čime uvećava svoj politički značaj uprkos tome što spada među geografski manje članice EU.
Ovo pravo je već koristila – kako na početku pristupnog procesa Srbije, kada je u jednom trenutku blokirano otvaranje pregovaračkih poglavlja, tako i prošle godine u slučaju Crne Gore, kada je sprečeno zatvaranje jednog od poglavlja.
· Francuska - opreznost i cenkanje
Francuska načelno nije protiv uvođenja QMV-a na nivou EU, naročito u oblasti spoljne politike. Ipak, kada je reč o proširenju Unije, Pariz i dalje zadržava određenu rezervu. Domaća politička scena poslednjih godina prolazi kroz duboku krizu, ekstremna levica i desnica su u usponu, a obe struje otvoreno osporavaju i samu Uniju i njeno širenje.
Zbog toga predsednik Makron procenjuje da bi podrška QMV mogla biti politički rizična. Uz to, Francuska ovo pitanje vidi i kao potencijalni pregovarački adut u odnosima s Berlinom, koji je s jedne strane skeptičan prema upotrebi QMV u spoljnoj politici dok s druge zagovara taj model glasanja u oblasti fiskalne politike.
Austrija - primer da članice mogu promeniti stav
Austrija tradicionalno podržava politiku proširenja i teži dubljoj i bržoj integraciji regiona – čak i uprkos činjenici da je njeno stanovništvo jedno od najskeptičnijih u celoj Uniji.
Ipak, pitanje kvalifikovane većine (QMV) dugo je predstavljalo svojevrsni tabu, budući da je Austrija relativno mala centralnoevropska država koja se oslanjala upravo na princip jednoglasnosti kako bi prevazišla svoje geografski nametnute ograničenosti.
Tokom nedavne zapadnobalkanske turneje, austrijska ministarka za evropske poslove Klaudija Plakolm najavila je zaokret u dosadašnjem tumačenju ovog pitanja, rekavši da će Austrija "podržati primenu kvalifikovane većine za međukorake u procesu pristupanja".
Ova promena pokazuje da su pomaci u stavu prema QMV-u mogući čak i među tradicionalno skeptičnim članicama, što ukazuje na sve šire shvatanje da je reforma odlučivanja nužna za buduća proširenja.