Odmah nakon ubedljive pobede Petera Mađara na izborima u Mađarskoj, u centar pažnje dolazi i Bugarska. Kao balkanska država koja se suočavala sa naizgled nerazrešivom političkom fragmentacijom koja je rezultovala u osam vanrednih izbora tokom proteklih pet godina, Bugarska je konačno doživela trenutak stabilizacije nakon ubedljive pobede novoosnovane partije Napredna Bugarska, predvođene bivšim predsednikom Rumenom Radevim.
Sa osvojenih 44.59 posto glasova i približno 130 od 240 poslaničkih mesta, Radev je obezbedio apsolutnu većinu. Radi se o istorijskom uspehu, s obzirom na to da je poslednji put jedna partija uspela da ostvari takvu većinu pre gotovo 30 godina. U nastavku se razmatraju ključni faktori koji su doveli do ovakvog ishoda, kao i šire implikacije po odnose sa EU.
Politička kriza, protesti i pitanje korupcije kao pokretači promene
Osnovni uzroci izbornog preokreta leže u dugotrajnoj političkoj nestabilnosti i duboko ukorenjenoj percepciji sistemske korupcije. Iako se radi o članici EU, ovakva percepcija bugarskih glasača je nešto što ih blisko vezuje za ostatak Balkana. Do erupcije nezadovoljstva je došlo u decembru 2025. godine, kada su izbili masovni protesti širom Bugarske.
Sa posebnom ulogom mladih, protesti su bili podstaknuti predlogom budžeta koji je podrazumevao povećanje poreza i doprinosa, što je u javnosti interpretirano kao dodatno opterećenje građana u korist već kompromitovanog političkog establišmenta. Posebno su na udaru bili bivši premijer i lider GERB-a Bojko Borisov i lider DPS-a Deljan Pevski.
Dok je Borisov godinama bio asociran sa brojnim korupcionaškim aferama, Pevski je čak na spisku sankcionisanih lica od strane SAD-a od 2021. i UK-a od 2023. godine. U tom kontekstu, dolazi do povlačenja budžeta, pada Vlade, ali i do odluke Radeva da se kandiduje na izborima.
U vrtlogu kontinuiranih političkih promena u Bugarskoj, Radev je bio jedna od retkih konstanti kao neko ko je bio na poziciji predsednika još od 2017. godine. Iako nije bio vođa protesta koji su ogolili sistem, on se ipak uspešno nametnuo kao neko ko može da ispuni zahteve protesta.
Ono što mu je olakšalo ostvarivanje uspeha jeste što je godinama kao predsednik kritikovao Borisova zbog korupcije odnosno što je u velikom broju slučajeva koristio svoje pravo veta kako bi sprečio dalju eroziju sistema. Radilo se o lideru koji je tokom vremena uspeo da se pozicionira kao glas protiv "oligarhijski zarobljene države".
Sa tim u vidu, a prepoznajući momentum, on daje ostavku u januaru 2026. godine i tada osniva novu partiju. Činjenica da je Radev za samo par meseci uspeo da mobiliše glasače do te mere da osvoji apsolutnu većinu je podvig kojem bi mnogi zavideli.
Izborni rezultati takođe pokazuju da je jedan od ključnih elemenata Radevovog uspeha bila njegova sposobnost da okupi ideološki heterogenu biračku bazu.
Njegova kampanja nije bila zasnovana na klasičnom levo-desnom spektru, iako Radev zauzima poziciju levog centra i umerenog nacionaliste – već na anti-establišment narativu koji je u prvi plan stavio borbu protiv korupcije i zloupotrebe vlasti. Time je uspeo da privuče kako, tako i birače sa različitih ideoloških pozicija.
Ovakva "catch-all" strategija, koja je mogla da se vidi i u Mađarskoj, omogućila je prevazilaženje tradicionalnih političkih podela i formiranje široke većine zasnovane na zajedničkom nezadovoljstvu postojećim sistemom. Ono što je posebnost u ovom slučaju jeste što je Radev, koji je godinama bio deo sistema, uspeo da prigrli anti-establišment pristup.
Pa tako, povećana izlaznost, koja je dostigla oko 51 posto, što je bilo za 12 procentnih poena više nego na izborima koji su prethodili, dodatno potvrđuje mobilizacijski potencijal ove strategije.
Implikacije za EU - strahovi od novog ruskog igrača
Iako su unutrašnja pitanja dominirala izbornom agendom, spoljnopolitička orijentacija Bugarske pod novim vođstvom predstavlja predmet spekulacija. Radev je tokom svoje političke karijere zauzimao stavove koji se često percipiraju kao "bliski Moskvi", od protivljenja sankcijama Rusiji do odbijanja da se jasno označi ruska agresija u Ukrajini. Iako je vremenom ublažio svoje proruske stavove, nastavila je da ga prati stigma "ruskog čoveka" u očima mnogih lidera EU, što je razlog što su ga nazivali bugarskim Orbanom.
Ova percepcija se pojačala usled činjenice da Radev nije krio svoje evroskeptične stavove. Tako se, na primer, posebno protivio bugarskom članstvu u evrozoni, koje je pokušavao i da (neuspešno) osujeti tokom svog predsedničkog mandata. Sa tim u vidu, veliko je isčekivanje kako će Radev gledati na trenutne diskusije o reformi Unije, kao i koje će biti posledice njegove težnje za "pragmatičnijim" pristupom u odnosima sa Rusijom.
Shodno tome, pobeda Napredne Bugarske otvara niz pitanja u vezi sa budućim odnosima između ove balkanske države i EU. Iako postoji zabrinutost zbog Radevovih ranijih stavova, trenutno nema indikacija da postoji mogućnost, interes i spremnost Radeva da preuzme ulogu koju je ranije imala Mađarska pod Orbanom.
Štaviše, sam Radev se zarekao da se neće oslanjati na vetiranje odluka EU. Ukoliko tako bude i u praksi, to će mu u značajnoj meri omogućiti da utiče na stvaranje pozitivnije slike o sebi širom Unije. Uz to, ekonomska zavisnost od evropskih fondova predstavlja snažan podsticaj za očuvanje konstruktivnih odnosa sa Briselom. Ovo dobija na značaju kako se pregovara naredni višegodišnji finansijski ciklus za period od 2028. do 2034. godine.
Na kraju krajeva, jedan od pokazatelja stava prema ključnim temama u EU novog lidera Bugarske biće i odluka kojoj političkoj grupaciji Evropskog parlamenta će se pridružiti. Za sada, umesto što bi mogao da bude novi Orban, pre deluje da će Radev biti na evroskeptičnoj ali obazrivijoj liniji koju zauzima premijer Slovačke Robert Fico.