U evropskoj politici postoje rečenice koje zvuče kao fraza, sve dok ne shvatite da su nastale iz kriza.
Zato poruka evropske komesarke Marte Kos pogađa pravo u suštinu današnje ekonomije: „Svi smo na teži način naučili da nas prekomerne zavisnosti čine ranjivima… Ulaganja u transportnu infrastrukturu, digitalnu i energetsku povezanost stvaraju više opcija i manji rizik od ucena.” U prevodu na jezik trgovine i industrije: ko ima više pouzdanih opcija, manje je ranjiv, i ekonomski i politički.
Za Srbiju to otvara jednostavno pitanje: kuda prolazi naša roba kada tržište postane nepredvidivo? Poslednjih godina videli smo kako se globalni tokovi prekidaju brže nego što se planovi prave. More može postati rizično, kopno može iznenada poskupeti, a lanci snabdevanja mogu zavisiti od zastoja, bezbednosnih incidenata ili tuđih političkih odluka. U takvom svetu, država koja se uglavnom oslanja na jednog aktera postaje ranjiva čak i kada joj ekonomija raste, jer joj rast zavisi od jedne tačke koja lako može postati problem.
Zato jedan od najvažnijih razvojnih pravaca za srpsku ekonomiju i regionalnu integraciju poslednjih godina paradoksalno ne leži u pregovaračkim salama, već na mapi logistike, na samom severnom Jadranu, u Trstu.
Zašto baš Trst, a ne neka druga jadranska ili balkanska luka?
Zato što je to najbliža „velika kapija“ Srbije sa realnom težinom u evropskoj logistici: geografski je blizu, ima duboku luku i jaku železničku mrežu koja ga direktno veže za industrijsko zaleđe EU. Kroz Trst prolazi više od 70% turskog izvoza ka Evropi, što pokazuje koliki je to već sada operativni čvor, a njegova uloga je sve važnija i za kineske tokove robe, jer kineskim izvoznicima treba pouzdan jadranski ulaz koji brzo „izbacuje“ teret na EU tržište.
Uz to, Trst ima i „meku“ prednost koju druge luke često nemaju: prisustvo srpske dijaspore i sedište Centralno-evropske inicijative, što olakšava stalne kontakte, dogovore i institucionalno umrežavanje. Za Srbiju, zemlju bez izlaska na more, to je suštinska razlika. Nije isto da li ste oslonjeni na povremena rešenja i kraće, ali skuplje i manje predvidive pravce, ili imate stabilnu kapiju koja vas uvodi u već uhodanu evropsku mrežu.
U logistici, „veliko“ nije stvar prestiža, nego sigurnosna mreža, što je sistem veći, lakše podnosi udare i zastoje. Velike luke sa snažnim intermodalnim kapacitetima lakše „progutaju“ šokove: sezonske skokove, preusmeravanja, zagušenja na drugim pravcima. A u savremenoj ekonomiji, upravo je to nova valuta konkurentnosti. Kada imate tačku koja je duboko uvezana u evropske transportne tokove, dobijate ono o čemu govori Kos: više opcija i manje rizika da vas neko „stisne“ preko uskog grla. Ovde se otvara jedna paralela – Evropa sve češće raspravlja o tome da „puko okupljanje“ nije dovoljno i da bez funkcionalnosti nema moći. U tekstovima koji popularizuju tu debatu, provlači se ista nit - EU ne može da bude konkurentna ako ostane spora i fragmentisana. Ista stvar važi i za infrastrukturu. Nije dovoljno reći „imamo više pravaca“, ako ti pravci nisu dovoljno pouzdani da budu oslonac, već više liče na konfederaciju improvizacija: jedan pravac zapne, pa se prebacimo na drugi, uz kašnjenja, veće troškove i slabiju predvidivost za privredu.
Zato Trst ne treba posmatrati kao romantičnu alternativu, već kao pragmatičnu kapiju. Poenta nije da Trst „zameni“ sve ostalo, već da Srbija dobije jednu primarnu, stabilnu kapiju ka evropskoj mreži, koja bi je dodatno integrisala u evropske lance snabdevanja. To je razlika između ekonomije koja reaguje i ekonomije koja planira. Kada je kapija stabilna, investitor može da računa na rokove. Kada investitor može da računa na rokove, lakše odlučuje da proširi proizvodnju. Kada se proizvodnja širi, raste izvoz. A kada izvoz raste uz manji rizik prekida, raste i politički manevarski prostor – jer se zemlja manje plaši tuđih odluka u tuđim uskim grlima.
Ulaganje u koridore budućnosti
Važnost Trsta dodatno raste kada se priča postavi u širi okvir „koridora budućnosti“. Projekti poput IMEC-a (Indija–Bliski istok–Evropa) često se predstavljaju kao velika geopolitička vizija, ali u praksi se lome na vrlo konkretnom pitanju: gde je evropski završni čvor koji može da primi obim, prebaci teret na železnicu i pošalje ga dalje u industrijsko srce kontinenta? Trst se, u nizu analiza, logično pojavljuje kao kandidat za evropsku kapiju upravo zbog postojećih veza ka centralnoj i istočnoj Evropi i balkanskom zaleđu. I ovde je ključna poruka za Srbiju: čak i ako se veliki projekti razvijaju sporije nego što zvuči u najavama, sama koncentracija pažnje i kapitala oko određenih čvorova menja mapu investicija. Ko se na vreme poveže, ima šansu da „uhvati“ tokove. Ko zakasni, ostaje pored pruge.
Zato je posebno važno što ova priča više nije samo „plan na papiru“. Tokom 2024. u Beogradu je predstavljen novi intermodalni koridor Italija-Srbija pod nazivom „Ausava“, koji povezuje Cervignano del Friuli i Beograd i koji je zamišljen da ojača trgovinsku razmenu, uz uključivanje luke Trst kao ključne tačke u lancu. Na istom događaju potpisan je i memorandum o saradnji koji povezuje italijanske partnere sa beogradskim intermodalnim čvorištem u Batajnici - što je signal da se spajanje Trsta i Beograda gradi kao sistem, a ne kao jednokratna ruta.
Drugim rečima, železnička poveznica Beograd-Trst već je krenula kroz konkretne intermodalne usluge i institucionalne aranžmane; sada je pitanje samo koliko brzo će se taj početak pretvoriti u stabilan, visoko-kapacitetni pravac koji privreda može da koristi rutinski, a ne povremeno.
Naravno, put do pune realizacije nije bez izazova. Modernizacija železnice, jačanje intermodalnih kapaciteta i dugoročno pozicioniranje traže novac, plan i političku volju. Ali alternativa je skuplja: ostati u režimu ad hoc snalaženja, gde svaki poremećaj znači novi trošak, novo kašnjenje i novu ranjivost. U tom smislu, Trst je test zrelosti: da li Srbija strateško povezivanje posmatra kao tehničku temu, ili kao pitanje otpornosti i ekonomskog suvereniteta u realnom svetu. Na kraju, suština se može svesti na jednu reč: opcije. Onaj ko ih ima više, manje je izložen pritisku. Onaj ko je povezan, manje strahuje od ucena.
I zato Trst nije samo luka „negde na Jadranu“, već pragmatična kapija kroz koju Srbija može da uđe u novu geografiju evropskih koridora.
