Ko god je makar jednom posetio Nemačku, zna da se vodi računa o reciklaži i da postoji i poseban depozitni sistem za odlaganje flaša, primera radi.
Ova zemlja voli da se predstavlja i kao šampion Evropske unije u reciklaži otpada: više od 50% plastike u Nemačkoj se reciklira. Tako bi makar trebalo da bude, ali je u praksi situacija malo drugačija. Manje od trećine se reciklira, što otvara ozbiljna pitanja.
Reciklaža u Nemačkoj gotovo da ima status kulturnog rituala: ispod svake sudopere stoji nekoliko kanti - za plastiku, mešani otpad, biootpad i papir.
Ko to nema u svom domaćinstvu, moraće da se suoči sa mrkim pogledima, prenosi European Correspondent.
Nemačka se ubraja među zemlje EU sa najvišim stopama reciklaže otpada, ali, kada se podaci detaljnije analiziraju, taj kulturni podvig bi teško mogao da se odbrani. Prema izveštaju Savezne agencije za zaštitu životne sredine, 70% ambalaže i više od 50% plastike - glavnog izvora otpada u svetu - reciklira se, dok se ostatak odmah spaljuje radi proizvodnje toplotne energije ili pretvara u građevinski materijal.
Surova istina o reciklaži
U stvarnosti, stope reciklaže u Nemačkoj su značajno ulepšane. Statistika beleži samo koliko ambalažnog otpada ulazi u postrojenje za reciklažu, a ne koliko izlazi kao upotrebljiv materijal. Nakon pranja i sortiranja, stvarni učinak pada na svega 51%. To znači da skoro polovina kućnog otpada u Nemačkoj završava spaljena u industrijske svrhe.
Još jedan popularan način na koji se Evropa može otarasiti otpada jeste izvoz u treće zemlje. Izvoz se i dalje računa u nacionalne stope reciklaže, iako nema garancije da će otpad zaista biti recikliran.
U 2024. godini Nemačka je poslala oko 732.000 tona plastike u inostranstvo, pretežno u zemlje jugoistočne Azije, poput Malezije i Indonezije. To je više od 10% ukupnog plastičnog otpada zemlje, čime se Nemačka svrstala na treće mesto u svetu po izvozu đubreta. Poređenja radi, to je kao kada biste imali otpad od 600.000 automobila "ford fiesta".
Ni tu se ne završava ulepšavanje statistike. Naime, nije svaki komad ambalaže pravilno razvrstan. Mnoge porodice ne odvajaju otpad dosledno, pa mnoge ambalaže završe u kanti za mešani otpad. Taj materijal se odmah spaljuje, bez ikakve šanse da bude recikliran. Kada se to uzme u obzir, samo 30% ukupnog ambalažnog otpada u Nemačkoj se zaista reciklira.
Stvarna stopa reciklirane ambalaže
Čak ni tih 30% nije potpuno pouzdano. Nije sva ambalaža koja izađe iz postrojenja za reciklažu podobna za ponovnu upotrebu. Određeni sintetički materijali, poput onih iz kanistera za gorivo, ne mogu da se koriste za pakovanje hrane ili pića zbog mirisa ili hemijskih osobina. Umesto toga, oni se "daunsajkluju" (down-cycle) u predmete poput cevi ili klupa u parku.
Problem je što ti proizvodi obično ne mogu ponovo da se recikliraju, pa predstavljaju samo još jednu vrstu "jednokratne reciklaže".
Tako dolazimo do znatno drugačije brojke: samo oko 12% ambalažnog otpada u Nemačkoj se zaista reciklira u novu ambalažu. A čak je i to obmanjujuće - jedno istraživanje iz 2021. je pokazalo da reciklirana plastika čini svega 2,8% plastičnih proizvoda prerađenih u Nemačkoj. Toliko o popularnoj tituli "šampiona reciklaže".
Ostatak Evrope stoji još gore. Zvaničan prosek reciklaže u EU iznosio je 40,7% u 2022. godini, a samo su Slovačka i Belgija bile bolje od Nemačke. Austrija je 2024. prijavila stopu reciklaže plastičnog otpada od oko 25%, što je bila peta najniža stopa u EU.
Smatra se da je ulepšavanje statistika verovatno rašireno širom Evrope. Bugarska je, na primer, 2019. zvanično prijavila stopu reciklaže ambalaže od 50,6%, dok su novije istrage pokazale da je više od polovine njenih opština recikliralo manje od 10% ukupnog otpada, a neke gotovo ništa.
Koliko je EU ozbiljna u vezi sa sopstvenim pravilima?
Na papiru, EU je postavila ambiciozne ciljeve. U okviru Zelenog plana, od država članica se očekivalo da dostignu stopu reciklaže od 50% do 2025. i 55% do 2030.
Međutim, ti ciljevi već izmiču. Predviđa se da će se proizvodnja plastičnog otpada udvostručiti između 2019. i 2060. godine, a svetski lideri nisu uspeli da se dogovore o efikasnom sporazumu o plastici na sastanku u Ženevi ranije ovog meseca.
"Još jedno šire pitanje jeste kredibilitet. Ako zemlje tako lako mogu da uvećaju svoje stope reciklaže kroz izvoz, down-cycling i kreativno knjigovodstvo, ciljevi EU rizikuju da budu samo političko pozorište", zaključuje European Correspondent u svojoj analizi.
(EUpravo zato/European Correspondent)