Temperatura planinskog zamrznutog tla, ili permafrosta, širom Evrope porasle su za jedan stepen Celzijusa u poslednjih deset godina, prema novoj naučnoj studiji objavljenoj u utorak.
"Zagrevanje planinskog zamrznutog tla je značajno i vidljivo je u svim regionima, dubinama i vremenskim periodima koje smo analizirali", rekla je jedna od autorki studije Žanet Nocli, koja radi na Švajcarskom institutu za istraživanje snega i lavina u Davosu.
Permafrost se odnosi na tlo, kao i na slojeve ispod površine, koji ostaju na temperaturi ispod nula stepeni Celzijusa nekoliko godina. Hladni regioni u kojima se javlja permafrost, kao što su planinski i polarni regioni, posebno snažno reaguju na klimatske promene.
Studija, objavljena u časopisu Nature Communications, pokazuje da je porast temperature permafrosta u planinskim regionima Evrope u nekim slučajevima visok kao na Arktiku, pri čemu je najveće zagrevanje otkriveno na najvišim i najsevernijim mestima.
"Kada temperature u ledom bogatom permafrostu porastu ka nula stepeni, zagrevanje se značajno usporava i skoro prestaje jer je potrebna energija da se led topi pod zemljom. Kada se led u permafrostu otopi, temperature ponovo rastu", navodi se u saopštenju instituta.
Oko pet odsto Švajcarske se sastoji od permafrosta, obično u hladnim i visokim stenama na više od 2.500 metara nadmorske visine.
Šta je permafrost?
Za zagrevanje permofrosta, naučni portal Klima 101, pre nekoliko godina imao je tekst nazvan "Topljenje permafrosta — tačka sa koje nema povratka". Kako su naveli tada, permafrost krije ogromne količine gasova sa efektom staklene bašte koji bi mogli da budu oslobođeni u atmosferu ako se ovaj sloj zaleđenog zemljišta otopi.
Doslovan prevod ove reči engleskog porekla je "trajni mraz", a njom se definiše zamrznuto tlo koje se na temperaturi ispod nule nalazi najmanje dve godine bez prekida. Sa druge strane, ovakvo stanje može trajati znatno duže pa i nekoliko hiljada godina.
Permafrost je pre svega karakterističan za delove kopna oko Severnog pola, posebno za Sibir, Aljasku i severnu Kanadu, ali ga ima i na područjima izuzetno velike nadmorske visine kao što je Tibet. Procenjuje se da se čak jedna četvrtina kopnene površine na severnoj hemisferi nalazi pod permafrostom.
Debljina permafrosta nije svuda ista. Ona može iznositi manje od jednog metra, ali može ići i do nekoliko kilometara. Uglavnom se sastoji od više slojeva, a površinski koji se, preciznije govoreći, nalazi iznad samog permafrosta, naziva se i "aktivni sloj". Za njega je karakteristično da se svakog leta otapa, a zatim zimi ponovo zamrzne.
Šta se u njemu krije?
Zaleđeni delovi zemlje, peska i kamenja ponašaju se kao zamrzivač koji čuva brojne ostatke biljaka i životinja zaleđenim ne dozvoljavajući im da se raspadnu i više hiljada godina. Tako je na primer krajem februara objavljeno da je u Sibiru u permafrostu pronađena ptica stara 46.000 godina koja zahvaljujući zaleđenom tlu izgleda kao da je tek uginula.
Ovaj primer najbolje ilustruje u kakvom stanju se nalazi veliki broj ostataka razčičitih organizama koji su se u permafrostu taložili vekovima, pa čak i milenijumima, što znači da su u njemu zamrznute i velike količine organske materije.
Zašto je bitno sprečiti proces odmrzavanja?
Kako globalna temperatura raste, permafrost je već počeo postepeno da se topi, ali u budućnosti bi topljenje moglo da primi veće razmere. Na sreću stvari su još uvek u našim rukama i ako se brzina zagrevanja smanji u narednim godinama, topljenje permafrosta će se takođe usporiti, pisala je Klima 101 tada.
Kako su isticali, važno je da u ovome budemo uspešni pošto kada bi nestalo ovog zaštitnog sloja, za koji se metaforično može reći da ima ulogu zamrzivača, velike količine organske materije bi se našle u sasvim drugačijim uslovima i otkravljeni organizmi bi počeli da se raspadaju. Ovi procesi bi oslobodili ispuštanja velike količine metana i još opasnijeg ugljenika u atmosferu.
Prema nekim procenama, količina ugljenika koji se trenutno nalazi u smrznutom tlu meri se milijardama tona i duplo je veća od njegove količine u atmosferi, a tri puta veća od one koju su ljudi od početka industrijalizacije oslobodili.
Topljenje permafrosta bi znatno izmenilo sliku naše atmosfere, a ugljenik koji bi se oslobodio u njoj bi i ostao. Trenutno je teško zamisliti da bi se situacija mogla kasnije popraviti, pa je zato razumnije sprečiti ovaj scenario. Osim toga, treba imati u vidu da temperatura na Arktiku raste duplo brže od globalnog proseka i da se permafrost na mnogim lokacijama već topi.
Druge posledice
Razgrađivanje organizama je sasvim jasan znak da su se pojavili mikrobi odgovorni za ove procese, a odmrzavanje permafrosta mogu se osloboditi i drevni mikroorganizmi i izazvati zdravstvene probleme kod ljudi i životinja. Osim toga, naselja na krajenjem severu mogla bi da pretrpe štetu od odmrzavanja tla na kome su podignuta.
Čak i da se tlo ne odmrzne u potpunosti, već da se samo otopi led koji čini oko 80 odsto permafrosta, došlo bi do urušavanja zemljišta i javile bi se vodene površine nalik na mala jezera ispunjena otopljenim ledom, a ovi novi vlažni uslovi doveli bi do dodatnog oslobađanja metana. Sa druge strane, za oslobađanje ugljen-dioksida su potrebni nešto suvlji uslovi.
