Snimak je videla tek kad joj je kolega na poslu stidljivo pokazao svoj telefon: „Ovo kruži po internetu.“ Bio je to intimni video snimljen u vreme kad je bila u vezi. Nije ga slala nikome. Nije dala saglasnost da bude podeljen. Do kraja dana, snimak su videli ljudi koje ne poznaje, a narednih nedelja prestala je da izlazi iz stana i javlja se na telefon.
Ovo je samo jedan od primera kako osvetnička pornografija izgleda. U praksi, ona se odvija na različite načine. Poznate ličnosti bivaju tajno snimane i ucenjene zbog novca, visokopozicioniranim osobama u političkom sistemu ovo se čini zbog trgovine moći, ili obrnuto, oni su ti koji se bave ovakvim radnjama kako bi nekoga držali u šaci. Iako se to (ne)delo podjednako može desiti i muškarcima i ženama, statistike pokazuju da su žrtve mnogo češće – žene.
Nije krivično delo
Uprkos tome što je polovinom prošle godine najavljeno da će ovo biti promenjeno, u Srbiji još uvek osvetnička pornografija ne postoji kao posebno krivično delo, iako posledice po žrtve često liče na one kod najtežih oblika nasilja. Umesto jasne pravne kvalifikacije, slučajevi se prepisuju drugim krivičnim delima " od neovlašćenog objavljivanja snimaka i povrede privatnosti, do ugrožavanja sigurnosti i proganjanja. U praksi, za žrtve koje dožive osvetničku pornografiju ovo znači strah da će se obrisani snimci opet pojaviti, strah od ponavljanja iskaza, ali i borbu sa sistemom koji njihov slučaj ne prepoznaje kao krivično delo zbog kog odgovorno lice mora u zatvor.
Najčešće je reč o bivšim partnerskim odnosima, u kojima se intimni sadržaj koristi kao sredstvo osvete ili pritiska. Objavljivanje snimaka i fotografija retko ostaje ograničeno na jednu platformu, materijal se brzo umnožava, šalje u grupama i privatnim prepiskama, gde ga je gotovo nemoguće u potpunosti ukloniti. Šteta, međutim, ne ostaje digitalna. Ona se preliva na posao, porodicu i društveni život.
Uprkos tome, osvetnička pornografija se u društvu i dalje često posmatra kao „privatni problem“ ili „loš izbor partnera“, a ne kao oblik rodno zasnovanog digitalnog nasilja, najčešće nad ženama. Takav pristup ne samo da obeshrabruje prijavljivanje već i prebacuje odgovornost na one koji su već pretrpeli povredu.
"Nažalost, vidimo da pravo često kasni za životom, što nije naročito čudno kad su u pitanju dela izvršena putem savremenih tehnologija, koje se stalno usavršavaju. Bitno je da postoji rešenost da se takozvana osvetnička pornografija precizno zakonski reguliše. Nakon inicijalnog zamaha koji su pokrenuli poverenik i Ministarstvo pravde, u stručnoj javnosti povela se polemika o tome da li je tako nešto uopšte potrebno, i onda se stalo. U međuvremenu, realnost potvrđuje da se digitalni prostor menja brže nego što pravni sistem uspeva da reaguje, a posledice po žrtve mogu biti neposredne i veoma teške", objašnjava nam poverenik za zaštitu ravnopravnosti polova Milan Antonijević.
On smatra da osvetnička pornografija svakako treba da postane posebno krivično delo, samo je važno dobro ga forumulisati.
"Postojeća krivična dela neovlašćeno snimanje, objavljivanje tuđih podataka i povreda privatnosti delimično pokrivaju problem, ali ne prepoznaju njegovu specifičnost, masovnost i činjenicu da se sadržaj jednim klikom može proširiti na hiljade ljudi. A nije mali broj onih koji su to osetili na svojoj koži".
Zato smo pitali advokata Nenada Cvjetićanina kako bi trebalo fomulisati krivično delo osvetnička pornografija.
"Efikasna inkriminacija mora polaziti od činjenice da je ključni problem odsustvo pristanka na distribuciju, a ne na samo snimanje. Zato bi biće dela trebalo da obuhvati svako neovlašćeno pribavljanje, deljenje, objavljivanje ili omogućavanje dostupnosti intimnog sadržaja bez saglasnosti prikazane osobe. Definicija „intimnog sadržaja“ mora biti dovoljno široka da obuhvati fotografije, video, deepfake materijale i digitalne montaže. Namera učinioca ne bi smela biti ograničena samo na osvetu, jer motiv mogu biti ucena, zabava ili profit. Krivično delo treba da postoji i kad je posledica potencijalna, a ne samo stvarna šteta. Posebno je važno uvesti kvalifikovane oblike za masovno deljenje ili objavu putem interneta. Propisivanje hitnih mera uklanjanja sadržaja trebalo bi da bude sastavni deo kaznene politike. Takođe, teret dokazivanja pristanka mora biti pažljivo normiran kako žrtva ne bi bila izložena dodatnom ispitivanju svog privatnog života. Sankcije moraju biti odvraćajuće, ali i prilagođene specifičnosti digitalnog nasilja", detaljan je naš sagovornik.
Hoće li nam zakon rešiti problem?
Neće, jasan je Antonijević. Ali ako ga budemo imali, šaljemo jasnu poruku društvu da je ovo nedopustivo i kažnjivo.
"Bez te poruke ostajemo u sivoj zoni u kojoj se nasilje relativizuje i tretira kao „privatna drama“, a ne kao povreda ljudskih prava. Naravno, zakon moraju da prate dosledna primena i politička volja da niko ne bude iznad propisa, bez obzira na funkciju. Ako sankcija izostane, šalje se opasna poruka da su moćniji zaštićeni, a žrtve se obeshrabruju da prijave nasilje. Svest o tome da je nešto zabranjeno, zakonom kažnjivo jer ugrožava druge ljude pitanje je i kulture jednog društva. Nažalost, to se najteže menja", iskren je naš sagovornik.
Žrtva ste osvetničke pornografije, šta sad?
Ako se u ovim okolnostima, dakle, bez klasifikovanja osvetničke pornografije kao krivičnog dela, desi da ipak budete žrtve, najvažnije je znati kako se postaviti, i to posebno u prvim satima.
Advokat Cvjetićanin kaže da je prvi i najvažniji korak, ako vam se ovo desi, hitno obezbeđivanje dokaza, odnosno snimci ekrana, URL adrese, vreme objave i identitet naloga (ukoliko je učinjen preko društvenih mreža).
"Bez tih podataka kasnije je često nemoguće dokazati postojanje i obim štete. Paralelno je potrebno podneti krivičnu prijavu i zahtev za hitno uklanjanje sadržaja platformi (notice & takedown). Mnogi prave grešku što najpre kontaktiraju sa učiniocem ili pokušavaju samostalno da „reše problem“, čime se gubi dragoceno vreme. Česta greška je i brisanje sopstvenih poruka ili komunikacije, iako one mogu biti dokaz. Žrtve neretko odustanu misleći da „nema pravne zaštite“, iako postoje mehanizmi i u krivičnom i u građanskom pravu. Važno je uključiti advokata i, po potrebi, organizacije za podršku. Brzina reakcije je presudna jer se sadržaj na internetu širi geometrijskom progresijom. Pravna informisanost u prvim satima često odlučuje o ishodu celog slučaja. Zato je edukacija javnosti jednako važna kao i samo zakonodavstvo", ističe Cvjetićanin.
S ljudske strane, najvažnija je empatija, prema rečima Milana Antonijevića.
"Verovati osobi koja prijavljuje nasilje, ne postavljati pitanja koja je okrivljuju i ne širiti stigmu. Svako bi, pre nego što osudi, napadne ili ponizi, trebalo da se stavi u kožu te osobe i posmatra stvari iz tog ugla. Društvo se meri po tome kako štiti najranjivije, a to je test na kojem ne smemo da padnemo".
Institucija poverenika je svakako tu da uputi žrtvu kome tačno da se obrati.
"Niko neće ostati bez odgovora, jer je podrška u toj fazi od izuzetnog značaja", kaže Antonijević i ističe da žrtva mora da oseti da sistem stoji iza nje, a ne da se sama bori s posledicama.
"Mi možemo da delujemo u okvirima svojih nadležnosti, ali nekad su razumevanje da nisu same i da postoje institucije koje su tu za njih ogromna podrška za žrtve".
Žrtve su uglavnom žene
Žrtva osvetničke pornografije može da postane svako. Ipak, žene su, prema podacima, mnogo češće izložene.
"Statistički podaci jasno pokazuju da su žene nesrazmerno češće žrtve, što ovu pojavu izdvaja iz okvira rodne neutralnosti. U većini slučajeva motiv su kontrola, poniženje ili kažnjavanje bivših partnerki. Zbog toga međunarodne organizacije i stručna literatura sve češće osvetničku pornografiju klasifikuju kao oblik rodno zasnovanog nasilja. Ona ima elemente seksualne eksploatacije i psihološke prinude, a posledice su često teže od same povrede ugleda. Žrtve trpe dugotrajne socijalne i profesionalne posledice, uključujući gubitak posla i izolaciju. Pravo bi, stoga, trebalo da reaguje slično kao kod drugih oblika nasilja u porodici ili seksualnog nasilja – posebnim normama i zaštitnim mehanizmima. Neutralan pristup često zanemaruje specifičnu ranjivost žrtava. Prepoznavanje rodne dimenzije ne znači privilegiju, već adekvatnu zaštitu. U tom smislu, posebna inkriminacija ima i simboličku i preventivnu funkciju", kaže Cvjetićanin.
Prema Antonijevićevim rečima, razlog zašto su žene najčešće žrtve leži u tome što se digitalno nasilje oslanja na iste obrasce moći koji postoje i van interneta.
"Kontrola, poniženje i seksualizacija najčešće su usmereni ka ženama, ali i ka svima koji odstupaju od tzv. poželjnih normi, LGBT osobama, mladima, manjinskim grupama. Dakle, u osnovi je neravnopravnost i uverenje da neko ima pravo da raspolaže tuđim telom ili intimnošću. Tehnologija je samo sredstvo, a problem je duboko društveni i vrednosni", ističe Antonijević.
Godina 2026. vs 2031.
Ipak, poverenik za zaštitu ravnopravnosti polova je optimističan. On smatra da ćemo za pet godina, kad se zakonski završava njegov mandat na ovoj poziciji, manje raspravljati o tome da li je problem realan, a više o tome kako da sistem reaguje brže i efikasnije.
"Digitalni prostor je postao produžetak naših života i sve što se tamo dešava ima stvarne posledice po mentalno zdravlje, reputaciju i bezbednost ljudi. Nadam se da ćemo tada imati jasne zakonske mehanizme, bolju saradnju institucija i više solidarnosti u društvu, jer prevencija i podrška često znače više od same kazne", kaže Antonijević.
Kako će zaista izgledati postupanje kad je u pitanju osvetnička pornografija 2031, ali i kasnije, ostaje da vidimo.
(EUpravo zato/JA)
