Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), više od milijardu ljudi širom sveta živi sa nekim mentalnim poremećajem. Anksioznost i depresija su među najčešćim problemima, dok stigma, nedostupnost usluga i nedostatak resursa mnoge ljude stavlja u poziciju da ne dobijaju pomoć koja im je potrebna.
Srbija, takođe, nije van ovog globalnog trenda. Podaci Republičkog zavoda za statistiku Srbije (RZS) otkrivaju da je tokom 2024. godine u našoj zemlji registrovano 703 slučaja samoubistva, više nego godinu pre. Iako ovaj podatak sam po sebi ne govori o rasprostranjenosti mentalnih poremećaja, podseća na značaj pravovremenog prepoznavanja psihičkih poteškoća, prevencije i dostupne stručne podrške.
Istovremeno, mentalno zdravlje ne može da se posmatra samo kroz lečenje već razvijenih poremećaja. Ono podrazumeva i sposobnost pojedinca da se nosi sa stresom, gubitkom i životnim promenama, da održava odnose i funkcioniše u svakodnevnom životu. Posebnu pažnju zahtevaju deca i mladi, koji odrastaju u digitalnom okruženju obeleženom stalnim poređenjem, pritiskom društvenih mreža i novim oblicima vršnjačkog nasilja.
Povodom Svetskog dana mentalnog zdravlja, koji se obeležava svakog 10. oktobra, razgovaramo sa psihoterapeutkinjom Sandrom Bijelac, koja smatra da Svetska zdravstvena organizacija (SZO) zagovara pristup u kojem se ne leči samo dijagnoza, već se čovek posmatra u celini što podrazumeva njegovo psihičko stanje, socijalne i porodične okolnosti, radnu sposobnost sveukupan kvalitet života.
"Međutim, važno je razlikovati ono što SZO preporučuje od onoga što je pacijentu u Srbiji zaista dostupno. U praksi bi to značilo da osoba koja se suočava sa anksioznošću, depresijom, gubitkom bliske osobe ili psihološkom krizom ne mora da čeka da se njeno stanje ozbiljno pogorša da bi dobila stručnu pomoć. Takođe, nakon bolničkog lečenja trebalo bi da postoji kontinuitet podrške, kako se pacijent ne bi vraćao u svakodnevni život bez odgovarajućeg praćenja. Oporavak ne znači samo odsustvo simptoma. Čovek može da ima značajno smanjenje simptoma, a da i dalje ne uspeva da radi, održava odnose ili se oseća sigurno u svakodnevnom životu. Zato oporavak podrazumeva i vraćanje funkcionalnosti, autonomije, osećaja pripadnosti i kvaliteta života. Pravi pokazatelj uspeha reforme nije koliko smo strategija usvojili, već koliko brzo čovek može da dobije pomoć, da li je ona dostupna bez obzira na mesto stanovanja i da li postoji podrška nakon završetka lečenja."
Napominje i da je to posebno važno kod osoba sa hroničnim i malignim bolestima, kod kojih psihološka podrška ne bi trebalo da bude dodatna usluga koju pacijent sam traži, već sastavni deo sveobuhvatnog lečenja: "Suština je da mentalno zdravlje ne sme da bude pitanje kojim se bavimo tek kada čovek više ne može da funkcioniše. Ono mora da bude deo zdravstvene zaštite, od početka, prevencije, pa sve do oporavka."
S druge strane, Evropska unija (EU) posebno upozorava na mentalno zdravlje dece i mladih u digitalnom okruženju. Paralelno, stručnjaci širom sveta koji se bave ovom temom pokušavaju da pruže odgovore na pitanja koja zabrinjavaju široku javnost.
Naša sagovornica otkriva da stručnjake danas ne zabrinjava samo koliko vremena deca provode pred ekranima, već i činjenica šta se tokom tog vremena događa, kakvim sadržajima su oni izloženi i kako digitalno okruženje utiče na njihov emocionalni, socijalni i psihološki razvoj.
"U početku smo problem posmatrali kroz broj sati provedenih na društvenim mrežama ili/i konzumiranjem internet sadržaja. Međutim, dva deteta mogu da provedu jednako vreme na internetu,a da imaju potpuno različita iskustva. Jedno da koristi digitalne tehnologije za učenje, komunikaciju i razvijanje interesovanja, dok je drugo izloženo ponižavanju, socijalnom isključivanju, nerealnim standardima izgleda ili sadržajima koji podstiču samopovređivanje," ukazuje ona i naglašava kako bi posebno izdvojila nekoliko problema.
"Prvi je digitalno nasilje. Za razliku od tradicionalnog vršnjačkog nasilja, ono može da traje 24 sata dnevno. Dete više nema osećaj da je dolaskom kući izašlo iz situacije koja ga ugrožava niti da za njega postoji "sigurno mesto". Ovo povećava osećaj beznadežnosti i straha kod dece," kaže Bijelac.
Drugi problem je kako smatra stalno socijalno poređenje. U adolescenciji se intenzivno formiraju identitet i slika o sebi, pa su mladi posebno osetljivi na činjenicu da li su prihvaćeni ili ih okolina odbacuje. Društvene mreže mogu dodatno da pojačaju pritisak kako treba da izgledaju, žive i ponašaju se u skladu sa idealizovanim predstavama koje svakodnevno gledaju.
"Treći je problematična upotreba digitalnih tehnologija, kada dete gubi kontrolu nad korišćenjem, zapostavlja san, školu, odnose i druge aktivnosti. Tu više ne govorimo samo o navici, već o obrascu ponašanja koji može ozbiljno da naruši svakodnevno funkcionisanje. Ipak, naučno je neprecizna tvrdnja da društvene mreže same po sebi izazivaju depresiju ili anksioznost kod svih mladih. Odnos je složen i zavisi od prethodne psihološke ranjivosti, porodičnog okruženja, vrste sadržaja i načina korišćenja," objašnjava ona.
Da li živimo u periodu u kom tehnologija može ozbiljno da utiče i na naše mentalno zdravlje i sliku o sopstvenom telu?
Dr Bijelac smatra da je zabrinutost povodom ovog pitanja apsolutno na mestu: "Nerealne slike stvarnosti i događaja čine da se ljudi, a posebno mladi, osećaju neadekvatno, nedovoljno atraktivno i u skladu sa društvenim normama koje čine da se osećaju još izloženije i ranjivije."
Ovo objašnjava činjenicom da se biološki razvoj čoveka ne menja sa razvojem tehnologije, mode i/ili estetike. Razvojni kapacitet svakog od nas je određen našom biologijom, strukturom i jedinstvenošću.
"To podrazumeva individualnost, jedinstvenost i autentičnost. Upravo to nas čini jedinstvenima i autentičnim živim bićima. Algoritam traži ukalupljivanje koje je suprotnost individualizaciji kao osnovnom razvojnom zadatku svake jedinke. Mladi ljudi nemaju mentalni, emocionalni niti socijalni kapacitet da istraju u istraživanju i pronalaženju sopstvenih kvaliteta koji će ih činiti individualnom celinom. Potreba za uklapanjem je mehanizam koji je potreban mladom biću kao spoljašnja validacija sopstvene vrednosti, a to je jako često u suprotnosti sa kapacitetima individue. I tu nastaje problem. Potreba za uklapanjem i spoljašnja validacija dovode do osećanja nezadovoljstva i praznine usprkos potrebi i često uspehu da se uklopi u standarde koje postavljaju društvene mreže," objašnjava.
Prepoznavanje emocija kao ključ
Kao jedan od načina da se napravi razlika između normalne tuge, stresa ili anksioznosti i problema zbog kog bi čovek trebalo da potraži stručnu pomoć, ona vidi emocionalno opismenjavanje kao deo edukativnih programa još od najranijeg uzrasta.
"Emocije su nam date da bi smo upoznali sebe, svet oko sebe i da bi smo sa tim entitetima uspešno komunicirali. Emocionalna nepismenost, kao i svaki drugi vid nepismenosti, stvara iskrivljenja u stvarnosti: kako ličnoj, tako i socijalnoj."
Međutim, kada govorimo o pitanju tuge i da li je to emocija koju treba po svaku cenu potisnuti, pogotovo u vremenu kada se osećaj konstantne sreće propagira kao nešto što je preko poželjno, njen stav je: "Tuga je normalna emocija koja se javlja kada osoba izgubi nešto sto je u njenoj stvarnosti bilo izuzetno važno. To nije emocija koju treba ignorisati i/ili zanemarivati. Nepravilno tugovanje dovodi do patologija koje izazivaju poremećaje u funkcionisanju osobe kao i do promena i poremećaja u kvalitetu života. Na našim prostorima, tuga je cesto "zabranjena" emocija, pogotovo za muškarce. Njena konverzija u ljutnju i/ili zavisnička ponašanja, dovodi do povećanja agresivnosti, bolesti zavisnosti, nasilja u porodici i/ili prema samome sebi. Stres je svakodnevna reakcija na događaje koji nas okružuju. Ipak, neće svaka osoba na istu situaciju, reagovati na isti način."
Procena važnosti situacije, kao i procena ličnih kapaciteta za izlaz iz iste, kako smatra, određuje stepen uznemirenosti osobe. Što se osoba oseća bespomoćnije ili bezizlaznije, to će njena emotivna reakcija biti jačeg intenziteta i više će uticati na adaptivne mehanizme osobe. Strah je, kako dodaje, isto adaptivna emocija koja nam pomaže da sačuvamo vrednosti koje su značajne. Jer kako kaže: "Da nema straha, život ne bi imao vrednost."
"Anksioznost sa druge strane se definiše kao slobodnolebdeći strah čija osnova ne postoji u realnosti. Kao kratkotrajni mehanizam adaptacije, ona ima vrednost. Kao dugotrajno stanje, umanjuje kvalitet života pojedinca. O kom god stanju da govorimo, ukoliko je dugotrajno, intenzivno i narušava kvalitet života, njegove funkcije smanjuje osećaj zadovoljstva u istom, pa je potrebno da se potraži procena, mišljenje i pomoć stručnjaka," objašnjava Bijelac.
Poruka za kraj
Čak i danas, naše društvo gleda kroz stigmu na mentalno zdravlje. Na pitanje kada bi mogla da promeni jednu stvar u načinu na koje ono govori i gleda na isto, njen odgovor je: "Emocionalna pismenost. Potrebno je da počnemo da razlikujemo slabost od emocije i da razumemo da potiskivanje emocija kao i njihovo odcepljivanje od sopstvene svesti i razumevanja, dovodi do razboljevanja."
Generacijska uverenja o značaju, kako kaže, postojanju i iskazivanju emocija, dozvolama na iste, kao i programima koji su dozvoljeni ili ne transgeneracijski, stvaraju ljude koji svoja emocionalna stanja ne prepoznaju, ne znaju da ih imenuju, niti da kanališu. Ali ih iskazuju kroz telesne bolesti i stanja.
"Mnoge bolesti su posledica upravo emocionalnog deficita i kada bi edukacija o značaju mentalnog zdravlja bila prisutnija i dostupnija, verujem da bi se mnoge društvene anomalije kao i medicinska oboljenja, redukovale i svela na minimum," zaključuje Bijelac.
(EUpravo zato)