Zamislite Nemačku na samom početku 20. veka. Industrijalizacija cveta, društvo se razvija, ali radnička klasa, koja to sve nosi na svojim plećima, živi u katastrofalnim uslovima.
Upravo takvu priču nam otkriva napuštena bolnica u nemačkom gradu Belicu koju smo imali prilike da posetimo.
Nedaleko od Berlina nalazi se nekadašnji sanatorijum za lečenje tuberkuloze, a kasnije i sovjetska vojna bolnica, koja danas pokušava da poprimi novo ruho.
Ipak, da krenemo od početka.
Godina je 1902. Iako je Bizmark uveo određena radnička prava i osiguranja, to nije bilo dovoljno. Postojao je neki vid starosnih penzija, u koju se odlazilo sa 70 godina, ali kako je prosečni životni vek bio oko 50 godina, jasno je da je mali broj nemačkih radnika mogao da je stekne.
U jeku industrijalizacije, milioni su došli u gradove u potrazi za poslom, ali nisu imali ništa drugo - veliki broj njih je živeo na ulici ili u podrumima raznih objekata.
Kada je reč o stanovanju radnici su uvek živeli u zadnjim delovima zgrada, dok su prednji bili rezervisani za srednju klasu i bogatije slojeve. U jednoj zgradi je moglo da živi oko 80 ljudi, odnosno oko sedam u jednoj sobi, mada je taj broj išao i do 10 ili čak 15.
Tadašnji stanovi su podrazumevali stepenice posle kojih se dolazilo u kuhinju i samo jednu sobu. U toj prostoriji su se nalazila, recimo, četiri kreveta. Roditelji su spavali u jednom, a deca na podu. Drugi ležajevi su se iznajmljivali beskućnicima, odnosno radnicima, i drugima koji nisu mogli da nađu dom. Pošto su se samo kreveti iznajmljivali, dolazili su samo noću da prespavaju.
Porodice bi tako 30 odsto prihoda dobijale od iznajmljivanja.
Nije potrebno reći da je vladala izuzetno loša higijena, bez tekuće vode u zgradi. Voda se kofama donosila iz prednjeg dela objekta, a nije bilo ni kanalizacije.
U dvorištu je obično postojao jedan poljski toalet na 40 ljudi, ali to nije bilo ni približno dovoljno. U to vreme su vlasti govorile ljudima da ne pljuju po podu svojih domaćinstava - što dovoljno govori u kakvim uslovima su živeli.
Zato se tuberkuloza lako prenosila i širila.
Po čemu je bio poseban sanatorijum u Belicu?
Kako tada gotovo ništa nisu mogli da priušte, radnici su bili prilično neuhranjeni, a nosili su uglavnom samo jedno odelo. Pitanje je koliko često su prali odeću jer nisu imali da obuku ništa drugo.
Ko ima jak imuni sistem, ne mora uopšte da razvije simptome tuberkuloze i da se razboli, ali u radničkim krajevima to nije bio slučaj.
Procenjuje se da je 50 odsto muškaraca imalo tuberkulozu. Zato su nemačke vlasti morale ozbiljnije da se pozabave ovim problemom, pa su osnovali sanatorijum od 1200 kreveta, što je tada bilo nezapamćeno.
Bolnica u Belicu je podignuta tik pored pruge što je omogućilo transport pacijenata i robe.
Žensko odeljenje je bilo odvojeno od muškog, a svi oboleli su dovođeni vozom. Ukupno je izgrađeno 16 objekata, a kompleks u Belicu je ličio na mali grad.
Imali su kuhinju, pekaru, mesaru, zelene bašte, voćnjake, perionicu, školu za decu... a čak su proizvodili i svoju flaširanu vodu, dok je posebna elektrana obezbeđivala struju i vodu. Te 1902. je samo tri odsto zgrada u Berlinu imalo električnu energiju.
Zbog ogromne zaraze, sve je moralo da se proizvodi na licu mesta. Može se reći da bi ovde boravilo oko 2.000 ljudi, ukljućujući osoblje.
Boravak je trajao dva do tri ili šest meseci, a onda su se radnici vraćali na svoje poslove. Međutim, ponovo bi se razboljevali i teško bi izlazili iz tog začaranog kruga.
Zanimljivo je da se ispod kompleksa nalazi mreža od 4,8 km tunela, u kojima se nalaze cevi za grejanje, tako da je unutra zimi bilo 28 stepeni, pa je bolnica u Belicu mogla da se pohvali toplim trotoarima tokom hladnih dana.
Kuvalo se za najmanje 900 ljudi, a posedovali su i mašine za pranje veša. Cilj je bio da se odeća i posteljina što manje dodiruje, pa se sve prokuvavalo, sušilo i donosilo u perionicu i sortirnicu.
Odlučeno je i da suknje budu kraće da se ne bi prašina, a samim tim i bakterije, lepile za odeću. Godišnje se pralo 1,3 miliona komada rublja.
U jednom delu sanatorijuma su se testirale životinje u nadi da će se pronaći lek protiv ove opake bolesti, ali su ih ipak Amerikanci preduhitrili.
Sovjetska vojna bolnica
Danas, bolnica u Belicu liči kao da je izašla iz horor filmova, ali to ne sprečava turiste i avanturiste koji obilaze napuštena zdanja da je posećuju u velikom broju.
U zgradama u kojima su se nekada lečili bolesnici nema struje ni toaleta, a krov značajno propada, tako da se u određene delove mora ulaziti sa zaštitnom kacigom na glavi, uz odobrenje.
Cilj je, ipak, da se sačuva istorija, tako da se turistički radnici i stručnjaci iz različitih sektora nadaju da će uspeti da sanatorijumu makar donekle vrate stari sjaj.
Nakon Drugog svetskog rata, Sovjeti preuzimaju objekat i ostaju tamo do 1994.
Kompleks je dugo važio za najveću vojnu bolnicu, a Sovjeti su većinu zgrada koristili kao što su se koristile i ranije.
Nakon povlačenja ruskih vojnika, kompleks Belic je postao poznat po sablasnoj atmosferi, a nekoliko filmova je ovde snimljeno, uključujući i poznatog "Pijanistu".
Staza među krošnjama drveća
Od Berlina se do sanatorijuma može i vozom vrlo lako doći regionalnom železničkom linijom RB7 na relaciji Berlin–Dessau, a silazi se na stanici Beelitz-Heilstätten.
Bolnica je udaljena 5 minuta hoda od stanice, a posetioci danas mogu uživati u vidikovcu i prošetati stazom "Baumkronenpfad", među krošnjama drveća, sa koje se pruža impozantan pogled.
(EUpravo zato)