Komitet za nematerijalno nasleđe Uneska uvrstio je naivno slikarstvo iz Kovačice na listu svetske baštine, a Srbija je tako postala prva zemlja Evrope koja je u taj registar upisala kulturno nasleđe jedne nacionalne manjine.
Sama procedura je trajala dve godine, a zasluge idu i predlagačima – opštini Kovačica, Domu kulture iz Padine, Galeriji „Babka” i Galeriji naivne umetnosti u Kovačici.
U prestonici slovačke naive, posle godina nastojanja da se izbore za prestižni status, ovu vest dočekuju sa ponosom.
"Činjenica da se jedna takva institucija kao što je Unesko zainteresovala i pokazala nameru da zaštiti to što rade naši slikari izuzetna je čast. Ono što su osnivači pokrenuli, pre više od šest decenija, sada se nastavlja. Druga, pa i treća generacija slikara, danas slika drugačije, u skladu s vremenom, a duh svega što su naši prethodnici učinili, prenosimo radionicama, likovnim kolonijama, na predavanjima i u radu sa decom i mladima”, istakla je Ana Žolnaj Barca, direktorka Galerije naivne umetnosti.
Kovačica važi za svetski poznatu galeriju, a skoro sedam decenija je dom slikara naivaca.
Izgleda da su Slovaci pre više od 220 godina, kada su naselili ove krajeve, u svojim genima doneli kolektivni umetnički dar, koji je prvi put izbio kasnih tridesetih godina prošlog veka na slikama mašinbravara Martina Paluške i zemljoradnika Jana Sokola, iz hobija i bez ikakvog slikarskog iskustva, prenosi Politika.
Dvojac je u pauzama poljskih radova i tokom zimskih večeri počeo kopirajući poznate slikare i preslikavajući kalendare i razglednice egzotičnih pejzaža, da bi im se ubrzo pridružili i drugi seljani.
Tako se rodila likovna sekcija pod okriljem Kulturno-prosvetnog udruženja „Pokrok”, a 1952. kada Kovačica slavi 150. rođendan, radovi 12 osnivača prvi put su se našli pred publikom.
Na prvom „Kovačičkom oktobru” izloženi su njihovi autorski radovi i otvorena je Galerija seljaka slikara pri ovdašnjem domu kulture, prva u tadašnjoj Jugoslaviji.
Posebno su se istakli Martin Jonaš sa svojim seljacima džinovskih šaka i stopala, i Zuzana Halupova, čiji su se likovi dece našli na razglednicama Unicefa. Tada su u maleno selo stigli i mnogi novinari, diplomate i turisti.
„I dalje nije razjašnjena magija naših slikara. Ono što mi ovde čujemo svakoga dana je da slike zrače iskrenošću i spokojem, istovremeno su pozitivne, vedrog kolorita, čak i kada slikaju težak rad na polju, i iste takve trenutke koji se dese u životu. Slikane su čistim srcem i to ljude opčinjava. Odavde odlaze sa osmehom i vraćaju se, dovode prijatelje”, napominje Ana Žolnaj Barca.
U današnjoj koloniji slikara bi svi da budu članovi galerije, ali ih je samo dvadeset troje, jer je to pitanje prestiža.
Slovačka naiva iz Kovačice ima svoje mesto i u enciklopedijama i svetskim muzejima, kraljevskim palatama, diplomatskim rezidencijama, ali je obožava i „obična” publika, pa slavni i visoki gosti, turisti izdaleka i školske ekskurzije nezadrživo i bez prestanka opsedaju galeriju.
(EUpravo zato/Politika)