Kada govorimo o doprinosu žena našem društvu, ne možemo da zanemarimo prve žene u arhitekturi.
Tim povodom je u Muzeju nauke i tehnike predstavljena knjiga "Od osvajanja slobode do ličnog pečata - žene arhitekti u zbirkama Muzeja nauke i tehnike", autorke dr Snežane Toševe, muzejske savetnice.
"Ovo nije promocija samo jednog izdanja već odavanje priznanja ženama koje su uprkos društvenim i profesionalnim ograničenjima svog vremena oblikovale prostor, gradove i istoriju arhitekture. Kada govorimo o pionirkama arhitekture, ne govorimo samo o prvim ženama neke profesije već i o ženama koje su pomerale granice mogućeg i koje su duboko patile dok su se borile za pravo na rad ili pravo na profesionalno priznanje", istakla je Milana Rikanović, direktorka Kancelarije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women) uz čiju podršku je ovo značajno delo i realizovano.
Kako je istakla, priče arhitektica svedoče o hrabrosti i istrajnosti a ovakva istraživanja potvrđuju da doprinos žena nije bio marginalan već suštinski za razvoj društva.
Pionirski poduhvat Divne Đurić Zamolo i Nadežde Bogojević
Na samom početku rada Muzeja nauke i tehnike u Beogradu ukazala se potreba za projektom koji bi sumirao istoriju srpskog inženjerstva, stoga je bilo vrlo važno pobrojati i žene koje su ostavile traga na tom polju.
Osim toga, kako je Organizacija Ujedinjenih nacija proglasila 1975. Međunarodnom godinom žena, posle čega je širom sveta i 8. mart počeo da se obelećava kao Međunarodni dan žena, ni Jugoslavija nije za tim zaostajala.
Savezna vlada SFRJ obrazovala je Jugoslovenski odbor za Međunarodnu godinu žena. Istoričarka arhitekture Divna Đurić Zamolo i projektantkinja Nadežda Bogojević, težeći da se uključe u aktuelne svetske tokove i ukažu na značaj prisustva žena arhitekata u SFRJ, započele su dugogodišnje istraživanje i prikupljanje građe, a 1976. su sastavile cirkularno pismo koje su uputile na 96 adresa.
Deo građe koju su prikupile Đurić Zamolo i Bogojević je objavljen pre 30 godina, a onda je Snežana Tošev odlučila da nastavi taj rad.
"Zamolo je napisala da se drugi deo građe nalazi kod Nadežde Bogojević. Pošto sam se bavila tom temom, ja sam poželela da se ta građa sačuva, a kako sam sarađivala sa njenom ćerkom Milicom Bogojević Bobić, pitala sam je da li su njeni roditelji arhitekte sačuvali nešto što se tiče žena arhitekata i ispostavilo se da postoji jedna žuta fascikla. Fotografija koja krasi naslovnu stranu knjige je upravo potekla iz te žute fascikle", istakla je autorka.
Kako je napomenula, prvi deo knjige čini ono što su prikupile dve prethodne autorke, a drugi deo je građa Muzeja, sakupljena zahvaljujući poklonima i otkupima. Nije bilo lako savladati taj materijal, ali mislim da je upravo njegova raznovrsnost jedna od najvećih vrednosti ove knjige. Tu su prikazani studentski radovi, projekti, diplome , indeksi, beleške sa predavanja... Istraživanje se pretvorilo u njihovu ličnu priču, tako da su posebno dragocena pisma koje su žene slale autorkama Đurić Zamolo i Bogojević", rekla je dr Tošev.
Kao jedan od zanimljivih primera navodi se slučaj arhitektice Anke Zečević čija je majka bila samohrana.
"To su dvadesete godine 20. veka, i ona želi da studira tehniku i završava arhitekturu. Meni je to fascinantno. Pominje se i primer jedne arhitektice koja se preselila u Kanadu, a kada se 1951. zaposlila kao arhitektica u Montrealu, dolazila je i lokalna televizijska ekipa da je snimi jer je to tada bila retkost", poručila je muzejska savetnica.
Neke od zgrada u Beogradu koje su projektovale žene
U istoriji arhitekture u našoj zemlji, obično se najviše pominje Jelisaveta Načić, kao prva arhitektica u Srbiji. Kao ćerka bogatog trgovca, krajem 19. veka je upisala arhitektonski odsek Velike škole u Beogradu gde je diplomirala 1900.
Imala je bogatu karijeru do Prvog svetskog rata. Izgradila je veliki broj objekata, među kojima je u Beogradu ostalo svega četiri-pet sačuvanih. Ističu se OŠ Kralj Petar Prvi, radnički stanovi u Venizelosovoj, Kuća Marka Markovića na Dorćolu, male stepenice na Kalemegdanu i Crkva Aleksandra Nevskog.
Možemo pomenuti i Srednju elektrotehničku školu "Nikola Tesla", nekada Drugu žensku gimnaziju, koju je projektovala Milica Krstić. Ona je uradila i projekat Prve beogradske gimnazije. Dva fakultetska objekta, Učiteljski i Veterinarski, projektovala je Jovanka Bončić Katerinić.
Dušanka Menegelo Aćimović, Vesna Matičević i Sofija Paligorić Nenadović su 1957. pobedile kolege na konkursu i kao 30-godišnjakinje se počele da projektuju zgradu aerodroma u Surčinu.
Prethodno je tu postojala mala pomoćna zgrada, a avioni su se po travi kretali i postalo je jasno da je Jugoslaviji potreban aerodrom.
"To jeste bio jedan veliki događaj za Beograd, objavljen u svim novinama, a ne samo kolege, nego i javnost je to komentarisala. To što smo bile žene i to je bilo neobično", prisetila se inž. arh. Vesna Matičević pre nekoliko godina, preneo je RTS.
Projektovale su zgradu od 8.000 kvadrata, a aerodrom je ubrzo postao prava atrakcija za Beograđane.
Ove žene bile su zvezde jugoslovenske arhitekture, projektovale su i aerodrome u Tivtu, Dubrovniku, Titogradu, Zagrebu... Gradile su i pošte, škole, stambene blokove.
Jedna od najuspešnijih žena arhitektica iz perioda nakon Drugog svetskog rata je i Milica Šterić (1914–1998).
Kao jedna od vodećih u Energoprojektu, Milica je nagledala velike i važne urbanističke projekte u Jugoslaviji i inostranstvu. Nakon decenije rada u Energoprojektu, postala je asistent generalnog direktora i dizajnirala njeno prvo sedište, čuvenu zgradu Energoprojekta (kasnije Beobanke) u Beogradu.
Osim toga, kada je 1948.godine nastao Mali Kostolac, građevinski projekat je uradila upravo Milica Šterić. Najstarija i danas aktivna termoelektrana Kolubara A u Velikim Crljenima, pored istoimenog kopa, izgrađena je 1956. godine kao najveći srpski energetski kapacitet, a projekat potpisuju Milica Šterić i Božidar Petrović. Istih godina Milica je projektovala još i termoelektrane Kakanj u BiH, jugoistočno od Zenice i Velenje u Sloveniji, kao i nedovršenu termoelektranu Lukavac u BiH, blizu Tuzle.
Njeno delo je vidljivo i na objektima poput poslovne zgrade u ulici Carice Milice 2 iz 1957, koja služi kao poslovni prostor Javnom preduzeću Elektroprivreda Srbije.
Ljiljana Bakić je sa suprugom Dragoljubom je takođe ostavila traga u Beogradu. Njihovo najpoznatije delo je sportska dvorana Pionir, a uz nju i ledena dvorana Pionir. Ova dva objekta se svrstavaju u arhitektonske ikone post-modernističkog Beograda 70-tih i 80-tih. Konkurs za idejno rešenje kompleksa i objekta hale Pionir raspisan je 1972. sa rokom od svega 9 dana. U Energoprojektu, Bakićima je poveren ovaj zadatak. Predvideli su da kompleks obuhvata multifunkcionalnu sportsku halu, plivalište i velodrom. Prva faza, multifunkcionalna dvorana, morala je da bude završena i otvorena do juna 1973. i početka Evropskog bokserskog šampionata. Glavni projekat razvijali su paralelno sa izgradnjom objekta, u, kako ga Ljiljana naziva "uraganskom" tempu, pisao je portal Žene u arhitekturi.
Ljiljana Bakić je samostalno projektovala Zavod za rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja u Soko Banji 1974-1975, a bračni par je poznat i po dva velika velika stambena naselja u Beogradu: Nova Galenika u Zemunu i Višnjička Banja. Ipak, planirani sadržaji nikad nisu u potpunosti izvedeni, a delove naselja su kasnije popunili bespravno podignuti objekti.
(EUpravo zato)
